Смртна казна се у овом тренутку активно примењује у 37 земаља света, а у шест земаља примењује се у посебним случајевима, попут злочина почињених у рату.
У осталим државама или постоји мораторијум на смртну казну или се она, иако правно није укинута, није примењивала у пракси током протеклих десет или више година.
Међу државама које активно примењују смртну казну су и две највеће економије света – Сједињене Америчке Државе и Кина.
Присталице смртне казне обично говоре о томе да је претња електричном столицом или смртоносном инјекцијом много боља мотивација да се не чини злочин него опасност да се живот, макар и цео, проведе у затвору. Указују и на неетичност доживотног издржавања криваца за погибију људи на рачун пореских обвезника.
Противници смртне казне указују на постојање судских грешака које, у случају смртне казне, више не могу да се исправе, као и на постојање међународних споразума. Укидање смртне казне, на пример, услов је ступања у међународне организације као што су Савет Европе или Европска унија.
У пракси постоје и преседани у „обрнутом смеру“, када су земље у којима је ова врста казне била забрањена поново увеле ту највишу меру кажњавања за злочине.
Пакистан
Пакистанске власти су 2015. године потпуно укинуле мораторијум на смртну казну, који је на снази био од 2008.
Прво је крајем 2014. била укинута забрана смртне казне над злочинцима осуђеним за тероризам. Повод је био напад деветорице терориста организације блиске авганистанском покрету Талибан на војну школу у пакистанском Пешевару. Погинуло је 145 људи, углавном ученика узраста од 10 до 18 година.
Већ у марту 2015. године власти те земље укинуле су мораторијум за све злочине.
„Процедура извршења смртних пресуда строго је утврђена законом. Они могу да се остварују само када су исцрпљена сва средства правне заштите и када је председник одбио петиције о помиловању“, гласи документ пакистанског Министарства унутрашњих послова.
Према подацима организације за заштиту људских права „Амнести интернешенел“, током четири месеца након укидања мораторијума на смртну казну у Пакистану је обешено сто људи.
Индонезија
Због свог географског положаја Индонезија је увек била посебно привлачна међународним злочиначким удружењима и трговцима наркотицима. Нарко-дилери у ову земљу могу да дођу с разних страна: преко Ирана, транзитним железницама из Малезије, Сингапура, Тајланда, као и морским путем преко Кине, Хонгконга и Тајвана.
Због тога је индонежанско антинаркотичко законодавство једно од најстрожих у свету, а увоз забрањених супстанци у ову земљу често се кажњава смрћу.
Од 2008. до 2013. у Индонезији је важио незванични мораторијум на смртну казну, али је он укинут када је дошао нови председник Џоко Видодо који је изјавио да ко год почини злочин повезан с наркотицима неће бити помилован.
Власти ове земље тврде да је строго кажњавање оваквих злочина условљено чињеницом да је, према подацима Националне агенције за борбу против трговине наркотицима за 2015. годину, свакодневно од дејства дрога у Индонезији умирало тридесет троје Индонежана.
У априлу прошле године власти су извршиле смртне казне над осам чланова „балијске деветорке“ – једном Индонежанину и седморици странаца (казна је укинута само држављанки Филипина Мери Џејн Велосо) који су окривљени за кријумчарење хероина. Смртна казна је изазвала осуду Бразила и Аустралије чији су грађани били осуђени на смрт – Бразилија и Канбера су повукле своје амбасадоре из Џакарте.
Сједињене Америчке Државе
САД су једина западна земља у којој се примењује смртна казна. Она је законито кажњавање у две паралелне јурисдикције – како на федералном, тако и на нивоу локалних законодавстава (у 32 државе).
Од 1967. до 1977. у свим државама на снази је практично био мораторијум на смртну казну после бучног судског процеса „Фурман против државе Џорџија“. Суд ове државе је установио да је Фурман крив за оружану пљачку и убиство власника куће коју је покушао да опљачка и осудио га на смртну казну.
Сам Фурман је на изјавио да је власника куће погодио случајно померивши обарач док је бежао од њега.
Фурманова одбрана дошла је до Врховног суда САД, где су се мишљења судија разилазила. Са пет гласова против четири Врховни суд је одлучио да је примена смртне казне у случају Фурмана „произвољна и неприкладна“, као и да нарушава осми и четрнаести амандман Устава САД.
Одлуком о случају Фурмана било је незадовољно 37 држава и после његовог окончања у овим јурисдикцијама промењено је и допуњено законодавство искључивањем из процедуре изрицања смртне казне спорне елементе на које је указао Врховни суд.
У Џорџији је 1977. изречена смртна пресуда већ по новим законима и случај „Грег против Џорџије“ упућен је Врховном суду, који је одлучио да је смртна казна у складу с уставом. Тако су се смртне казне обновиле.
Врховни суд 2008. године није дозволио државама да изричу смртну казну за силовање детета. После процеса „Кенеди против Луизијане“ Врховни суд је практично оставио локалним судијама право да изричу смртне пресуде само у случају злочина који доводе до погибије људи и у случају државне издаје.
Током 2014. САД су извршиле 35 смртних казни.
