Мушкарац који прети жени има огроман недостатак мушкости. Управо због таквих — који државу, националне вредности и истину бране тако што на друштвеним мрежама називају оне другачијег мишљења „олошем“, „дрољом“, „издајником“, па им и смрћу прете — високопоштованој Јелени Милић, директорки Центра за евроатлантске студије је додељена полицијска заштита.
Било које људско биће које вређа неистомишљеника, поред недостатка части, има неколико врста проблема: нема довољно изграђене ставове, па тако ни доказе за своје тврдње; недостаје му валиднија аргументација, чак и кад те ставове јасно терминолошки означи; неспособан је за полемику и борбу за прихватање његовог гледишта, упркос томе што му некад разноразне околности ту борбу ометају.
Ризик је недозвољен луксуз за државу
Вређање неистомишљеника, па и саговорника, у Србији је чешће од „добар дан“. И вређају (готово) сви. Само што једни знају да „упакују“ ставове тако да не буду очигледно исказивање најаве одређене радње над фамилијом оног или оних којима се обраћају, већ те ставове — иако можда чак далеко опасније — пласирају без назнака примене физичке силе, али који на дужи рок утичу и на то да неко физички сноси последице.
Зло је и у једнима и у другима, ту нема збора. Питање да ли су они „мудрији“ више зли, а они „огољенији и директнији“ више бесни — може да буде добар експеримент на фокус групама за психологе. Међутим, реални живот није фокус група, па се на зло „мудријих“ мора појачати опрезност, а бес „директних“ се мора из места сасећи.
Сорти бесних (можда и злих) припадају сви они који у јавном животу — а друштвене мреже су јавни живот једнако колико и улица, телевизијска емисија или трибина — помисле, а онда и напишу, увреде и претње. Нема, и не треба да има, држава времена за размишљање и оклевање са применом закона тумачећи да ли они то стварно мисле или су само бесни, па у бесу нешто изрекну, а суштински не би ништа нажао никоме учинили. Доиста, најчешће се стварно испостави да су такви кукавице и ништице које само поломе неки део посуђа у кући или напишу статус и твит. Али, глава је једна, па је ризик недозвољен луксуз.
Причај, и пусти друге да причају
С друге стране поменутих су сви они који редовно цитирају, и посебно воле да цитирају, Ембруза Бирса и његово: „Патриотизам је последње уточиште олоша“.
Из овог цитата представници цивилног сектора у Србији, поједини интелектуалци или они који би желели да их таквима други виде, али и неки политичари и новинари разрађују читаве есеје увреда, етикета, оптужби, генерализовања, оптуживања и свеукупног изливања толико жучи да сви који другачије од њих мисле постају легитимна мета. Ако не за ударање и физичко повређивање, оно барем за пљување посред чела. И не хају за своја дела. Правила смишљају за себе, изузетке за друге.
Међутим, кад смо већ код цитата, склонији смо да послушамо Волтера кад каже:„Љуби истину, али праштај заблуду“. Дакле, да искрено поступимо према његовој чувеној максими: „Нисам сагласан са тим што говориш, али ћу до смрти бранити твоје право да то (своје мишљење) кажеш“.
Нисмо, наиме, сагласни са оним што говори, начином на који то говори, а најчешће ни са тиме како изговорено спроводи високопоштована Јелена Милић, али јој нико не сме претити, а поготову јој физички забранити да говори то што говори и ради то што ради! Њено право је њено право, њен говор је њен говор, а дело је она сама. Дакако, једино мерило је закон — и за њу, и за нас, и за све остале.
Опростите „ножеве на срцу“
Кад би озбиљан човек реаговао на сваку изјаву високопоштоване госпође Милић, морао би само тиме да се бави 365 дана у години. То, признаћете, није баш паметан наум, а ни резултати неће бити ништа другачији.
Џаба таквима као што је високопоштована госпођа Милић говорити да не може свим силама бранити лицитирање бројем жртава у Сребреници, и истовремено свим силама лицитирати бројем жртава НАТО агресије. Узалудан посао је показивати јој да је једно бити заговарачица учлањења у НАТО, а сасвим друго не назвати бомбардовање Србије агресијом. Излишно је доказивати јој да су њене изјаве (пре)често прст у око свим жртвама агресије. Непристојно је подржати оне који јој спочитавају да поједине реакције и сама изазове, па им се чак и радује. Као што је непристојно правити спискове русофила или наводних рубљољуба јер се то у цивилизованом свету не ради.
Но, све то, ма колико било узалудно, не значи да ико сме дићи и прст на високопоштовану Јелену Милић. Или било кога другог ко слично мисли и говори. Свакако, повремено ваља изнети другачији став, а јавно мњење је довољно кадро да процени које од та два мишљења и става је валидно.
За стихове из збирке песама Десанке Максимовић „Тражим помиловање“ (лирска дискусија са Душановим закоником) Борислав Михајловић Михиз је својевремено написао да им по племенитости не зна равне и додао да је с једне стране гордо слово Закона, а са друге песник који брани заштићује и тражи помиловање. Нису то, како рече Михиз, молбе упућене апелационим и врховним судовима, већ реч песника који тражи помиловање за војничка гробља, за праве, за све… Дакле, и за несхваћене и сопствене душе тамничаре, за радости својих тровача, за оне што вичу кад им се плаче…
„Нисам властелин ни себар / Који се свети / Који враћа жаоку за жаоку / Срам за срам / Нож на срцу за нож на оку…“ написала је песникиња Максимовић.
Опростите „ножеве на срцима“. „Тражим помиловање…“ за Јелену Милић. И казну за насилнике и потенцијалне насилнике.
