Војислав Шешељ је остварио прву политичку победу. Нокаутирао је Хашки трибунал. Ма шта да одлучи судско веће ове институције која је то требало да буде, човек коме политички противници никад нису оспоравали блистави ум, притом га истовремено деценијама оптужујући за деструкцију и шарлатанство — победио је шарлатански суд основан од стране Уједињених нација. Иако се наличје Трибунала видело и у већини других случајева, Шешељев процес га је изврнуо наопачке. Сад се види и декларација, као на кошуљи.
Није српски ћутати
Без обзира на то што ће ретки искористити термин нокаут као образложење случаја Војислава Шешеља пред Трибуналом, јер ће пресуда коју судије буду донеле бити „на поене“ и представљаће излазну стратегију Трибунала забележену у папирима, то ће суштински бити баш нокаут. Тај завршни ударац после серије брљотина, кршења сопствених процедура, зјапеће пристрасности и политичког оруђа као основне вертикале којом се водио током свих година кад је уместо права и правде директно учествовао у политичким процесима Србије, региона, али и у склапању појединих геополитичких коцкица.
То је, дакле оно што види публика. То би, да је стварно права и правде, требало да пише и у документима. Али, нажалост, неће писати. Дакако, став публике је одувек био важнији Војиславу Шешељу од свега онога што пише на папиру. Осим, наравно, његове докторске дисертације.
„Последњих десет година сам био веома забринут и уплашен да ме случајно не мимоиђе тај велики светски циркус. Како да то све протекне без мог учешћа. Ја бих био дубоко несрећан човек. То је за мене велики изазов. И као правника, и као политичара“, рекао је Шешељ непосредно пред добровољни одлазак у Хаг 2003. у емисији „Није српски ћутати“.
Мислим да ће се процеси пред Хашким трибуналом, додао је, проучавати у наредних хиљаду година као правни куриозитет у најмањем случају. „И мислим да у томе вреди учествовати“, потврдио је тада.
Нереализовани шешељизам
И поред одсуства породице, штрајкова глађу, болести… Изгледа да је, стварно, вредело. Поготову је вредело из угла из којег политику и живот гледа Војислав Шешељ. А вредело је и самом Шешељу.
Наиме, да није ове победе у Хагу, шта је конкретно за више од три деценије бављења политиком урадио Војислав Шешељ? Нека га Бог поживи, али који политички домет ће остати иза њега?
Од дисиденства за време комунистичке владавине, преко Српског четничког покрета, потом Српске радикалне странке, па до прошлогодишњег повратка из Хага и овогодишњег готово извесног уласка у парламент, све је било џа—бу. На вику, галаму, и у ветар. Штета. И не штета због идеје о граници Карловац—Карлобаг—Огулин—Вировитица или због „Идеологије српског национализма“, већ због тог ума који је могао остати историјски упамћен.
Наиме, Војислав Шешељ појавом, интелектом, знањем и поврх свега личним хтењем, никако није политичар калибра Шећероски, али није досегао ни политичку величину, на пример, Де Гола.
Што се идеологије тиче, једино је практично показао да она може бити уновчива. И да је политика и компромис. Али то може и неки осредњи, безлични партијски ћата. Шешељ је пак желео више. Али су му домети занемарљиви.
Фрањо Туђман, ма шта мислили о њему, Хрватима је створио државу. Слободан Милошевић је великим делом заслужан за „Дејтон“. Зоран Ђинђић је скинуо петокраку. Војислав Коштуница донео Устав и преамбулу о Космету. (…) Дакле, ма шта мислили и како оцењивали политичке идеале поменутих, они су те идеале (барем делом) остварили. Шешељ своје није.
Шта ће, сума сумарум, бити његов политички тестамент? Ништа.
„Рогови“ Војислава Шешеља (као трофеј) неће красити централу Трибунала. Али ни Шешељ неће бити изучаван (ако и буде, то ће бити због процеса у Хагу и огољења Трибунала) и у читанкама помињан. Иако је био политичар макрополитике, та политика није била продуктивна. А штета је да га (само) по затворима памте. То је ипак резервисано за неке људе мањег калибра.
