Када је, после бомбашког напада на Бостонскoм маратону 2013. године, директор израелских студија на универзитету Мериленд, Јорам Пери, рекао да су такви терористички акти толико чести у Израелу да обликују понашање израелских грађана и политичких лидера, стога су спремни на тако нешто било где у свету, очи светске јавности отворене су на сасвим другачији начин.
Јер у Израелу се на први поглед не примећује стрепња од могућег терористичког напада. Плаже су пуне купача, дискотеке су пуне омладине, школе и универзитети, биоскопи и библиотеке раде нормално, пијаце и радње пуне су робе и купаца…
Међутим, према Перијевим речима, да треба избегавати сумњиве пакете на улицама у Израелу се учи у основним школама, технички надзори су агресивни, а профил типичног терористе познат је свима.
Како се борити против терориста, учи се од малих ногу
„Одрастате уз чињеницу да близу вас могу бити терористи, а да напад може да се деси било где и било кад. Ходате другачије, гледате око себе, уочавате потенцијалне терористе и пакете. Много сте опрезнији, то је сигурно“, рекао је Пери описујући како се Израел саживео са терористичком претњом.
Израел је од свих држава на свету можда најчешћа мета терориста, а по глави становника изгубио је највише грађана у терористичким нападима од свих светских нација. Као резултат тога, ова држава је годинама развијала методе спречавања терористичких напада.
Једна од метода је усађивање осећања о окружењу у свест грађана. Тако су израелски школарци током седамдесетих година прошлог века учили да избегавају остављену храну и кутије цигарета јер се у њима могу налазити мале бомбе. Грађани су подстицани да зову полицију кад год наиђу на напуштене пакете, поготово на аеродромима, аутобуским и железничким станицама, а роботи који се користе за деактивирање бомби постали су сталан инвентар у тржним центрима и на улицама великих израелских градова.
Како изгледа „идеални“ терориста
Израелске обавештајне службе Мосад (спољна обавештајна служба), Аман (војна обавештајна служба) и Шин бет (унутрашња безбедност) доста енергије утрошиле су како би направиле универзални профил потенцијалног терористе.
С обзиром да су обавештајци у профилисању изгледа терористе полазили од боје коже, њихове напоре доста је закомпликовао Шестодневни рат 1968, када је Израел окупирао Западну обалу и када је десетине хиљада Арапа постало део јеврејске државе. Такође, усељавање великог броја Јевреја из арапских земаља и Африке умногоме је учинило немогућим да се пријатељ разликује од непријатеља.
Тако су усељеници, Јевреји из Етиопије или Марока, на својој одећи носили Давидову звезду и тиме обавештавали окружење да нису непријатељи.
То је довело до тога да су израелски стручњаци за безбедност проширили профилисање на психолошке карактеристике које би могли имати потенцијални терористи.
После таласа отмица авиона седамдесетих година прошлог века, израелски обавештајци применили су обимну технику профилисања потенцијалних терориста фокусирајући пажњу на оне који могу бити повезани са сумњивим групама.
Безбедносни званичници израелског авио–превозника „Ел Ал“ почели су да се ослањају на комбинацију технологије и интервјуа путника, чиме су стали на крај отмицама авиона, које су једно време биле велики проблем. На пример, безбедност ће на аеродрому пропустити старију плавокосу жену, али ће задржати на испитивању млађег тамнопутог мушкарца, који је, могуће, северноафричког порекла.
Временом су се, међутим, и терористи адаптирали, па су се преоблачили у ортодоксне Јевреје или муслиманске жене, тако да су и технике профилисања проширене и примењују се без изузетка.
Сасецање тероризма у корену
Током палестинског устанка познатог као Друга интифада, Израел је био суочен са великим бројем самоубилачких бомбашких напада по тржним центрима, кафићима, ресторанима и продавницама. Како би то спречили, многи предузетници ангажовали су приватна обезбеђења која су на улазима у објекте претресали посетиоце. Била је то добровољна новчана жртва израелских грађана у сврху личне безбедности.
Држава је реаговала на много суровији начин — изградила је зид између палестинске територије и Израела, који је тешко могуће неовлашћено прећи. Међутим, најважнија мера коју Израел спроводи како би се спречили терористички напади је обавештајна активност и спречавање тероризма у самом његовом корену.
Ово се постиже агресивним надзором и инфилтрацијом у редове терориста. Обавештајне службе прислушкују све телефонске разговоре, а мрежа доушника је разграната. Унапред сазнати место и време планираног терористичког напада сматра се великим успехом у израелској обавештајној заједници, а доушници се регрутују новцем или им се обећава мања казна ако су приведени у полицију због неког прекршаја.
Израелске обавештајне службе развиле су разгранату шпијунску мрежу, не само унутар Израела и Западне обале, већ и у Европи, широм арапског света и свуда где постоји претња од напада на Израел. Методе и технике које је развила израелска обавештајна заједница почеле су да примењују и САД, које су своје противтерористичке активности до скоро базирале на системима електронског праћења. Од скоро ЦИА је почела да уводи технике инфилтрације у непријатељске редове.
Ипак, методи америчке борбе против тероризма употребом дронова и бомбардовања слична је израелској и обе су изазивале контроверзе. У почетку, Израел је смртоносне технике користио само против терориста „окрвављених руку“, који су били директно укључени у планирање и извођење напада, а касније је почео да убија и оне који се налазе на тактичком и логистичком нивоу. Због повећања броја напада, Израел се одлучио на тактику према којој свим члановима терористичког покрета, умешаним у конкретан напад или не, живот виси о концу.
Убиства терористичких вођа, као што је било убиство шеиха Ахмеда Јасина, вође Хамаса 2004, или убиство Самира Кантара, једног од вођа Хезболаха прошле године у Дамаску веома су ретка, и са собом носе дискусије у јавности о њиховој сврсисходности и моралном утемељењу због невиних жртава којих, по правилу, увек има.
Анализирајући методе и мере које Израел спроводи у борби против тероризма, најважнијом се чини сарадња између грађана и безбедносних структура. Током Друге интифаде у Израелу се догађало да су возачи аутобуса или обични грађани заустављали бомбаше-самоубице и то веома често плаћали и животима.
Битан део борбе против тероризма у Израелу је и порука да, чак и ако терористички акт буде успешно извршен, неће допринети остварењу терористичких циљева. Протокол у коме се наређује да сва попришта терористичких напада, чак и она са вишеструким жртвама, морају да буду очишћена и проглашена сигурним у року од четири сата, говори управо о томе.
