Одговоре на та питања су у „Спутњик интервјуу“ у петак потражили Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, председник Београдског форума за свет равноправних и једини представник нашег дела света у Дијалогу о Путу свиле, скупу организованом крајем фебруара у Шенгену у Кини, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник Танјуга и РТС–а из Пекинга.
„Нови пут свиле је замишљен као једна велика економска азијско–европска зона слободне трговине“, објашњава Денда.
„Пре две и по године, када је председник Си Ђинпинг најавио ту иницијативу, рекао је да ће постојати поморска и копнена компонента Новог пута свиле. На копну, тај економски појас повезаће Кину, Централну Азију, Русију и Европу, од Медитерана до Северног мора. А поморски пут свиле повезаће кинеске обале са Индијским океаном и Африком, са Медитераном, са јужним Пацификом…“
„Нема сумње да је то најзначајнији економски, социјални и културни пројекат у свету. Његова вредност, само у почетној фази, износи око 900 милијарди долара које обезбеђује Кина, плус 315 милијарди које треба да обезбеди ЕУ“, напомиње Јовановић.
„Тај пројекат пружа шансу већем делу света да покрене своје ресурсе и да активира енергију потребну за решавање нагомиланих економских и друштвених проблема, укључујући и проблем незапослености. Мислим да још не постоји свест о каквој се промени глобалних односа овде заправо ради“, истиче Јовановић.
Саговорници Спутњика напомињу да је реализација пројекта увелико започела: досад је дуж појаса успостављено 80 индустријских паркова, у којима је тренутно запослено милион радника, и тих 80 индустријских паркова донело је 100 милијарди долара прихода земљама у којима се налазе, само кроз порезе.
Живадин Јовановић наглашава да Нови пут свиле има још једну димензију:
„Тај пројекат, чија ће изградња трајати 35 година, има значајан утицај на мир и безбедност у свету. Јер они народи који улазе у пројекте чија реализација траје 35 година и у које се улаже више од билион долара, сигурно ће бити наклоњенији опцији мира и сарадње, а не конфликта.“
Милорад Денда, са тим у вези, додаје и да је „очигледно да Кина тиме жели да направи једну стратешку синергију развоја Кине, Централне Азије и Европе, као одговор на америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Кина, насупрот томе, жели да искористи свој економски потенцијал и укључи и своје суседе, и централноазијске и европске државе, у велике развојне пројекте и тако допринесе преобликовању економске слике света. Кина почиње активније да учествује у креирању светске политике, и многе земље од ње очекују да буде и још активнија, како се све одлуке не би доносиле само у једном центру, као што је то било у последњих двадесет и више година… Акценат је на заједничком развоју, инфраструктурном и трговинском, уместо на трвењима и подстицању сукоба. Само у таквом окружењу и Кина може даље да просперира“.
Изузетно велики геополитички значај, сматра Живадин Јовановић, има и званично прошлогодишње обједињавање евроазијских интегративних токова, иза којих стоји Русија, и кинеског пројекта „Пут свиле“.
„Кина и Русија имају заједничке интересе и суочене су са заједничким опасностима, и мислим да су руководства тих земаља то добро разумела и оријентисала се на дугорочну стратешку сарадњу и свестрано повезивање… Формирале су и нове међународне економске институције — Азијску инвестициону и инфраструктурну банку, на пример — иза којих може доћи и до промена у међународним политичким институцијама. Сједињене Државе се томе противе, али мислим да је реч о процесу који нико не може да заустави“, сматра Јовановић.
Како ће на ту перспективу одреаговати Европа?
Чешки председник Милош Земан, који је ових дана угостио председника Кине Си Ђинпинга, изјавио је да са Кином данас могу да сарађују само оне европске државе које су у стању да се одупру притисцима Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Европа, каже Милорад Денда, „којој се истовремено нуди неповољан Трансатлантски трговински и инвестициони споразум (ТТИП) са Сједињеним Америчким Државама, морала би да поступи паметно и да искористи предности овог типа повезивања које јој нуде Кина и Русија“.
Живадин Јовановић каже да су крај 20. и почетак 21. века означили пад утицаја Европе у међународним политичким односима, чему је и сама Европа значајно допринела.
„Од тада, САД покушавају, и успевају, да дисциплинују Европу и укључе је у све своје пројекте за остваривање сопствених, егоистичних интереса. Мислим да је Европа схватила, и пре овог кинеског пројекта, колико је то за њу штетно, и да сада покушава да реализује своје економске и политичке интересе кроз сарадњу са Кином, не би ли мало проширила маргину своје слободе у односу на Сједињене Америчке Државе. То, разуме се, није нимало једноставно, јер Америка и даље држи контролни пакет акција у Европи, али примећују се њени покушаји да се тога ослободи. А што се Србије тиче, за њу је прави тренутак да оно што јој је увек био хендикеп — то што се налази на раскрсници путева — претвори у своју предност“, закључује Јовановић.
