Уједињене нације су организација држава, суверених чланица које поред осталих права имају и право гласа и право предузимања одређених иницијатива. Други субјекти или делови појединих држава или политичких организација, немају могућност да покрену неки процес или поступак расправе у телима УН. Њихова обраћања имају највише карактер информације и завршавају у корпи за отпатке, тврди за Спутњик Владислав Јовановић, бивши амбасадор Савезне Републике Југославије у УН.
Дакле, слична судбина чека и захтев Бошњачког националног већа, на чијем је челу Сулејман Угљанин, а у којем се тражи од Савета безбедности УН да „без одлагања“ у Санџаку обезбеди присуство међународних снага за спречавање конфликата, као и да предузме друге превентивне мере у циљу заштите бошњачког народа у северном делу Санџака „који се налази под управом Србије“.
Пусте жеље у ваздуху
Да би оваква акција могла да буде покренута у СБ УН, тврди дипломата Јовановић, потребна је иницијатива неке државе-чланице или групе држава-чланица. Поједине политичке партије, покрети, организације, области и провинције, могу имати своје разлоге, жеље и прижељкивања да се њихове иницијативе нађу на столу СБ УН — али то нема шансе да прође.
„У конкретном случају, на територији Рашке или Санџака — како то воле да кажу, не постоји никакво угрожавање мира и безбедности. Просто, не постоји ни формални ни фактички разлог зашто би неко други, поготову СБ, могао да буде заинтересован за разматрање таквог питања“, јасан је Јовановић.
С друге стране, чак и ако би постојао разлог угроженог мира и безбедности, како каже Јовановић, била би потребна сарадња и сагласност матичне земље, чланице УН. Наиме, евентуални распоред снага УН се не чини са циљем да се те снаге изложе било каквом безбедносном ризику, него да се оне осигурају од сваког ризика како би могле у миру да обављају своју функцију. Па је зато веома важно да и матична земља буде укључена у постизање такве сагласности.
„Ми смо својевремено имали питање сукоба на Косову и Метохији због активности терористичке ОВК. Било је великих тешкоћа и проблема да Контакт група — неформална група држава — покрене иницијативу за разговор о тој теми у СБ УН. То је врло, врло тешко ишло, јер је у питању нешто што је од виталног интереса за једну земљу чланицу СБ УН“, подсећа Владислав Јовановић, за Спутњик.
Притом је то привлачило пажњу јер је дошло до војног сукобљавања у делу једне државе-чланице УН. Међутим, прецизира Јовановић, у случају иницијативе господина Угљанина нема ништа слично. То чак не може ни да привуче пажњу неке чланице СБ, јер је у питању само исписивање у ваздуху једне жеље. Та жеља не одговара стварности на терену, нити постоји било какав разлог да би нека држава-чланица могла да покаже интерес за такву иницијативу.
Сулејман нема коме да пише
Поред позива плавим шлемовима, Бошњачко национално веће је затражило од ОЕБС-а, Европске уније и Савета Европе да успостави посебне мисије у овом делу Србије, како је саопштило, ради заштите Бошњака.
Међутим, дипломата Јовановић тврди да и Савет Европе и Европска унија и ОЕБС имају сарадњу са државама-чланицама. ОЕБС су створиле суверене државе Европе и Северне Америке, а не поједине политичке организације у било којој земљи-чланици.
Слично је и са Европском унијом, која ће, према мишљењу Владислава Јовановића, у оквиру преговарачких поглавља са Србијом разговарати и о правима припадника националних мањина у разним областима. Уколико та права достижу жељени степен, то ће бити прихваћено без примедби, ако не достижу, онда ће тражити да се она на неки начин поправе.
„Према томе, појединци и поједине партије могу да покрећу иницијативе према тим организацијама, али ће оне да разговарају са владама државе, а не са појединцима, и тражиће да се то испита“, закључује Јовановић.
Он истиче да је то уобичајена пракса и да нема могућности директног интервенисања ни Европске уније ни ОЕБС-а без контакта и сагласности са Владом Србије.
Уједињене нације нису у кореспонденцији са организацијама као што је Бошњачко национално веће и, како појашњава Владислав Јовановић, не саобраћају са њима већ саобраћају са владама земаља-чланица. Дакле, ако БНВ своје захтеве не достави посредством неке друге државе-чланице УН, џабе су писали писма. Ако су их уопште и писали.
