Шта знамо о „Панамским папирима“ осим да су „потресли свет“ са 11,5 милиона докумената о наводним сумњивим финансијским трансакцијама у које су, како се тврди, умешани многи лидери држава и познате личности?
Званична верзија каже да је до докумената прво дошао немачки лист „Зидојче цајтунг“, а његов извор је човек који се новинарима листа представио као Џон Доу и чији је прави идентитет непознат. Лист је информације уступио Међународном конзорцијуму за истраживачко новинарство (ICIJ).
Та организација је годину дана истраживала документа која се односе на период од 1977. до децембра 2015. године и установила, како наводи на свом сајту, да је више од 500 банака преко својих подружница регистровало скоро 15.600 офшор компанија преко панамске адвокатске фирме „Мосак Фонсека“. Неке фирме регистроване у пореским оазама коришћене су, тврде учесници истраживања, за прање сумњивог новца, трговину оружјем и дрогама, утају пореза.
На сајту ICIJ наводи се да је реч о глобалној мрежи од више од 190 истраживачких новинара у више од 65 земаља, која је основана 1997. године као пројекат Центра за јавни интегритет (CPI) да би се фокусирала на питања као што су трансгранични криминал, корупција и одговорност власти. Међу њеним финансијерима се наводе, између осталог, „Институт за отворено друштво“ (Џорџа Сороша), „Фордова фондација“, „Вотерло фондација“, „Труст пју черитабл“…
Са друге стране, међу донаторима CPI, која је такође означена као непрофитна организација за истраживачко новинарство, јесу, између осталих, „Фордова фондација“, „Мекартурова фондација“, „Труст пју черитабле“ и „Институт за отворено друштво“.
У истраживању је учествовала још једна непрофитна организација — Пројекат о извештавању о организованом криминалу и корупцији (OCCRP). Регистрован у Мериленду као Мрежа за развој новинарства, OCCRP се финансира грантовима Фонда УН за демократију (UNDEF), Америчке агенције за међународни развој (USAID) и — опет — Института за отворено друштво.
Како се наводи на сајту OCCRP, ту организацију чини низ регионалних непрофитних истраживачких центара и центара за независне медије, који се протежу од Источне Европе до Централне Азије. На списку су, између осталих, Центар за истраживачко новинарство (ЦИН) у Босни и Херцеговини, као и Центар за истраживачко новинарство у Србији (ЦИНС).
Један од уредника и оснивача OCCRP, који је био и први директор те организације, јесте Дру Саливан. Управо је он, најављујући „Панамске папире“, обећао на свом блогу сензацију:
„Господине Песков (прес–секретар Кремља), сутра ћете радити до касно. Узмите то у обзир у својим плановима.“
Ако се и занемари необична чињеница да међу 112 имена која се помињу у скандалу нема ниједног из САД, као и чињеница да офшор фирме нису нешто априори незаконито и да их користи низ највећих америчких компанија попут „Епла“, „Мајкрософта“ и „Џенерал електрика“, остаје загонетка зашто је Саливан „упозорење“ послао само Кремљу када се име руског председника у „Панамским папирима“ нигде не помиње.
Ко је Дру Саливан? Својевремено је основао ЦИН 2004. године у Сарајеву и био његов уредник и први директор. Наводи се да је раније радио као истраживачки новинар за лист „Тенесијан“ у Нешвилу и за специјални тим „Асошијетед преса“ у Њујорку. А осим OCCRP оснивач је и Мреже за развој новинарства, која је у последњих неколико година од USAID и Стејт департмента добила око шест милиона долара.
Име Саливана помињало се у многим аферама у региону, па и у Србији. Говорило се, рецимо, да је он дошао до тајног снимка Ивице Дачића и Родољуба Радуловића званог Миша Банана који је пунио домаће таблоиде, те да га је дао уреднику КРИК–а Стевану Дојчиновићу. Саливан је такве тврдње демантовао, наводећи да је до снимка дошао сам Дојчиновић.
Помињало се и да координира медијске нападе на пројекат „Београд на води“, као и да је смислио аферу „Прислушкивање“ у вези са снимком разговора лидера ДС–а Бојана Пајтића и Лидије Удовички, сестре министарке Кори Удовички.
Пре неколико недеља Саливан се огласио текстом на сајту „Балкан инсајта“ у коме је бранио КРИК и критиковао лист „Информер“ због тога што, како каже, клевеће Стевана Дојчиновића. Текстови Дојчиновића о корупцији у Србији, наводи Саливан, „могли би да буду само врх леденог брега“.
А гостујући на телевизији „Ал Џазира Балкан“ Саливан је изнео неке детаље афере „Панамски папири“. Коментаришући тврдње Викиликса да је афера смишљена ради напада на Путина, рекао је да би било веома компликовано укључити толики број новинара из толико организација да би се напао само председник Русије.
Потврдио је, међутим, да његову организацију финансира USAID, додајући да је то ипак мање од пола средстава.
Коментаришући тврдње панамске компаније да су информације у тој афери добијене хакерским упадом који је дошао из ЕУ, Саливан је на питање да ли се до докумената дошло на тај начин или су подаци изнети физички, рекао:
„Искрено, не знам, никада нисам добио ту информацију и те информације се веома пажљиво контролишу. Било је 400 новинара и та информација није обелодањена. Нисмо никад то ни питали. Можда је то био неки звиждач који је имао добру намеру.“
Иначе, током рада у ЦИН–у Саливан је стајао иза многих текстова који су садржали озбиљне, а доказима често непоткрепљене оптужбе против низа званичника и јавних личности у региону. Многи медији у региону зато нису имали много речи хвале за професионалност Саливана, који је, кажу, пре контроверзне каријере у истраживачком новинарству био — стенд–ап комичар.
Тако је у подгоричкој Побједи 6. јуна 2012. године Сенад Пећанин, оснивач, дугогодишњи главни уредник и директор сарајевског недељника „Дани“, Саливана назвао „дилетантом који није имао никаквог новинарског искуства у САД, одакле је дошао у Босну представљајући се као службеник Амбасаде САД и новинар“. Саливан је, устврдио је Пећанин, чак покушавао да рекетира и уцењује неке људе и медије, претећи им својим везама у Амбасади. Као пример навео је Саливанов покушај рекетирања челника енергетске компаније ЕФТ Група Вука Хамовића, коме је, како каже, претио да ће о њему објавити компромитујуће текстове.
„Дани“ су јуна 2012. године писали да се Саливан у БиХ појавио као предавач на неколико радионица организованих под покровитељством IREX, тадашњег партнера USAID, ради помоћи медијима у БиХ.
А како је својевремено писао „Аваз“, међу Саливановим „истраживањима“ је и случај бившег међународног судије Суда БиХ Џералда Гахима ког је ЦИН оптужио за корупцију у Руанди где је Гахим радио пре БиХ. Судија је затражио интерну истрагу од Високог судског и тужилачког већа и ОХР–а у којој је утврђено да су оптужбе неосноване.
