Прича је поново подгрејана најавом да ће се на једној од главних московских улица — Тверској, после 2017. године појавити „зебре“. Надземни прелаз за пешаке са семафором појавиће се такође и код кремаљске Москворецке куле. Па сада и возачи и пешаци увелико полемишу на ову тему.
Прелазак улице у Москви могао би се описати као „руски рулет“ — широким престоничким булеварима аутомобили, ван шпица а нарочито ноћу, јуре као суманути. Возачи у „бесним“, брзим аутомобилима то правдају — „журбом“ и величином града. Чак ни строже казне нису решиле овај проблем и успориле возаче, који чак често пролете и кроз црвено светло.
Возачи се сада буне — уколико се повећа број пешачких „зебри“ и семафора (којих у Москви тренутно има око 2.300) то ће створити веће саобраћајне гужве, које су ионако чест проблем у овом граду. Према њима, ако нема људи на улици — неће бити ни проблема.
Примера ради, почетком прошлог месеца снежне падавине изазвале су огромне саобраћајне гужве и колоне аутомобила чија је укупна дужина износила око 3.400 километара, колико има од руске престонице до Рима. А, то чак и није био рекорд. Москва је и званично неколико пута проглашавана за град са највећим саобраћајним гужвама на свету.
Због гужви, или како то Руси зову „пробки“, овде се често дешава да возачи у шпицу паркирају своје аутомобиле и спусте се у метро како би на време стигли до свог одредишта. Тако су, на пример, фудбалери московске Локомотиве на утакмицу Евролиге са португалским Спортингом, крајем прошле године, стигли — метроом. Исто тако су пре неколико година фудбалери Спартака напустили свој аутобус и сишли у метро како би на време стигли на утакмицу са италијанским Интером.
Није реткост у московском метроу, кроз који дневно прође и девет милиона људи, срести и понеку јавну личност. Метро је у овом граду ствар потребе и једино превозно средство које ће вас до одредишта довести у предвиђеном року.
С друге стране, пешаци су присиљени да због ширине улица, недостатка пешачких „зебри“ и семафора улицу прелазе кроз подземне пролазе. То Московљанима често ствара проблеме, јер да би, рецимо, прешли на тролејбуску станицу с друге стране улице они изгубе и 10 до 15 минута, а некад и више.
Примера ради, једна од најпознатијих московских улица — Нови Арбат нема ниједну пешачку „зебру“, а растојање између подземних пролаза износи 380 до 450 метара.
Такође, спуштање у подземне пролазе нарочито је неудобно људима који имају потешкоће са кретањем — старима, инвалидима и људима са ограниченим могућностима, али и родитељима који децу возе у колицима, туристима који вуку тешке торбе итд.
Процењује се да у Москви има 3,6 милиона људи који имају овакве потешкоће, иако се приликом градње подземних пролаза и о њима водило рачуна…
Осим тога, проблем подземних пролаза је и безбедност, нарочито ноћу, када се ту врзмају разни сумњиви ликови или они под дејством алкохола.
С друге стране, прелазак улице преко „зебре“ може бити подједнако ризичан, ако се има у виду „дивљање“појединих московских возача, проклизавање аутомобила на влажном коловозу услед временских (не)прилика итд.
Ако се сагледају аргументи возача и пешака, свако је у праву из свог угла и свако има своје „за“ и „против“. Пронаћи решење проблема саобраћаја у Москви, које ће задовољити све учеснике у саобраћају, тежак је задатак за градске власти.
Колико дневно аутомобила прокрстари московским друмовима, немогуће је израчунати. Данас многе породице имају и по 2-3 аутомобила. Према неким подацима, у Москви има око 3,9 милиона возила. Истовремено, свакодневно на улице руске престонице изађе 500 до 700 хиљада аутомобила. Међутим, да ли је та бројка тачна тешко је рећи ако се има у виду да у Москву свакодневно нагрне и „хиљаде и хиљаде“ људи из Московске области, који на посао у престоницу долазе својим возилима. На прилазима граду углавном нема наплатних рампи, па је немогуће избројати колико заправо аутомобила свакодневно уђе у престоницу.
У савременој Москви има више од 3.500 саобраћајница — улица, булевара, авенија, сокака, кејова… Најмања улица налази се на северу престонице: широка је свега четири метра, а дугачка 48. Названа је у част руског сликара Алексеја Венецијанова.
Ако се изузме московска заобилазница МКАД, која има дужину од чак 109 километара, најдужа престоничка улица је Професојузна, изграђена 1955. године и дугачка 14 километара. Она је дужа од најкраће улице за више од 250 пута.
Рекордер међу 66 московских „шосеа“ (широких улица, нешто попут наших булевара) јесте Варшавско шосе, дугачко чак 21 километар.
На звање најшире московске улице претендују два престоничка булевара — Лењинградски и Лењински проспект. Чувена Лењинградка, како Московљани називају овај први правац, има ширину од 120 метара, а највише трака има Зубовски булевар — улица у којој је смештена српска редакција Спутника. Она, у делу прстена познатог под именом Садовоје каљцо има чак 16 трака, по осам у оба смера.
У сваком случају, дискусија на тему безбедности у саобраћају и како Московљанима олакшати живот и кретање кроз град још дуго ће бити једна од главних тема стручне јавности, грађана и московских власти. А до тада ће житељи престонице до посла и натраг до куће путовати онако како су навикли. И онако како морају.
