Мада је по слову Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ, Србија у обавези да од 1. септембра 2017. године законски омогући да странци могу постати власници пољопривредног земљишта, ОЕЦД је опомену упутио „на време“, годину и по дана пре истека рока.
Толика журба је изгледа била нужна с обзиром на став стручне јавности која се здушно успротивила отуђивању српске земље. Садашња власт се, међутим, још није изјашњавала по питању такве брљотине коју јој је у аманет оставила она „демократска“.
Парламент је, додуше, на самом крају прошле године усвојио измене Закона о пољопривредном земљишту, али оне нису донеле оно што је ССП тражио од Србије. Домаћи паори, у страху да ће будзашто продати своју земљу да би радили за малу надницу код великог страног газде, могли су на неко време да одахну.
Министарка пољопривреде, Снежана Богосављевић Бошковић, тада је објаснила да он не значи продају државног пољопривредног земљишта странцима. Али то је било тад, а ОЕЦД подсећа, односно тражи, сад.
Србија је, иако тек кандидат за чланство у ЕУ, испоставило се, најгоре испреговарала одредбе о продаји земље.
Ниједна од последње примљених десет чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље задржале су мораторијум на такву продају земљишта и после тога.
У случају Пољске, забрана продаје земље странцима била је 12 година од датума њеног уласка у ЕУ.
Хрватска се изборила за то да пољопривредно земљиште неће морати да продаје до 2020, седам година по уласку у ЕУ.
Мађарска је била најрадикалнија, одлучивши да трајно забрани страним држављанима да купују обрадиво земљиште. Због тога је морала чак и да мења устав.
У Министарству пољопривреде, иако свесни овог проблема, званично још не предлажу никакво решење. Било је идеја да се од чланица Уније затражи измена рока, али и да се донесе закон који би ограничио величину поседа који могу да купе страни држављани.
И актуелни премијер, а тада потпредседник владе, Aлександар Вучић је децембра 2013. године рекао да ће влада дати све од себе да се рок помери.
„Покушаћемо, јер мислимо да је рано за нас и да не можемо да учествујемо у тржишној утакмици куповине земљишта и било би добро да то померимо за неку годину. Даћемо све од себе да тај рок померимо. То неће бити лако, јер ће рећи — нисте поуздан партнер, не поштујете оно што сте потписали“, рекао је он посланицима у Скупштини Србије.
Вучић је, међутим, тада поручио да људе не би требало плашити том чињеницом, „као да ће неко ту земљу однети…“ и као да власник неће дати све од себе да постигне најбоље могуће приносе.
Угледати се на Мађаре
По том питању, међутим, још ништа није предузето, а ОЕЦД већ опомиње.
Професор Пољопривредног факултета Миладин Шеварлић те опомене сматра још једним у низу сталних притисака на Србију какве нису трпеле остале земље — ни чланице ЕУ, ни кандидати за чланство.
Србија је једина држава која је у претприступном периоду морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште и то од 1. септембра 2017, иако ће чланица постати 2024, а можда ни тад, додао је он.
Шеварлић сматра да Србија под хитно мора да промени Закон о пољопривредном земљишту и устав и да препише одредбе из устава Мађарске, која је после седам година мораторијума на продају од уласка у ЕУ и још четири године продуженог мораторијума, пре истека тих 11 година, променила устав и забранила продају пољопривредног земљишта странцима.
Он је оценио да одредба о продаји земљишта практично значи освајање територија неолибералним концептом и указао на измене Закона о пољопривредном земљишту које је скупштина Србије усвојила пред крај прошле године.
Према њима, 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни, чиме им се омогућава да резервишу касније преузимање тог земљишта одредбом о томе да предност у куповини имају дугогодишњи закупци.
Тако се, каже Шеварлић, може десити да инострани власник у случају закупа Пољопривредног комбината Београд једног дана буде власник половине територије општине Палилула.
