Вук Драшковић је познат по две љубави: према Даници, својој супрузи, и НАТО-у, северноатлантској војној алијанси. Бивши шеф српске дипломатије, чија странка Српски покрет обнове преживљава на политичкој сцени Србије само зато што се шлепа уз владајућу структуру, дао је себи за право да у црногорским медијима („Побједи“) подробно објасни зашто је НАТО „једини спас“, а Русија „логор“ у који српски „десничари“ терају Србију.
Као добар говорник, Драшковић се овим речима сигурно додворио црногорској власти, али је као члан владајуће структуре Србије изнео став супротан ставу званичне Србије која је војно неутрална, без намере да се прикључи НАТО-у.
Дакле, који Драшковић је зборио против државне политике Србије? Драшковић — лидер СПО, или Драшковић — члан владајуће структуре Србије? Или Драшковић — бивши министра спољних послова?
Да и занемаримо онај део Драшковићевог политичког опуса када се дичио националистичким идејама и залагао за „Велику Србију“, ако се вратимо мало уназад, видећемо да коперникански обрт од националисте до његове „љубави“ према НАТО-у датира из времена кад је сео у фотељу министра спољних послова — прво државне заједнице Србије и Црне Горе (од 16. априла 2004. до 5. јуна 2006), а онда Србије (од 5. јуна 2006. до 15. маја 2007).
Вук се у том периоду свим срцем залагао за повлачење тужби против земаља-чланица НАТО-а, подигнутих због бомбардовања Србије 1999. (и у томе успео). И из државне фотеље тврдио је да је режим Слободана Милошевића извршио „етничко чишћење Албанца“ на Косову због чега је у делу западних медија био „поздрављен“, а у српској скупштини умало смењен. Под окриљем европског пута и пре него што је Србија кренула њиме, Драшковић је више лобирао за сарадњу са НАТО-ом него за сам европски пут.
Наиме, као пречицу до Брисела предлагао је улазак у НАТО и Партнерство за мир. То му није сасвим пошло за руком (Србија је ушла само у Партнерство за мир), али је зато успео да отвори канцеларију НАТО-а у Београду. Поред тога, обезбедио је и потписивање уговора о приступању асоцијацији ЦЕФТА. Притом, када је Косово 2004. горело у албанском погрому над Србима и српским споменицима, Драшковић као министар спољних послова пропустио је јединствену шансу коју је Србија тада имала — да измени слику о косовском питању и Србима као „лошим момцима“.
Додуше, јесте тада предложио план у виду „формуле 3Е“ за решење косовског питања, али он никад није озбиљно разматран.
Драшковић је омануо и у промовисању тадашње идеје владе Војислава Коштунице за решавање косовског питања — „више од аутономије, мање од независности“ — јер српска дипломатија није тада урадила свој посао — да ту идеју подробније објасни светским званичницима, због чега су и преговори о статусу Косова под руководством Мартија Ахтисарија и Београда пропали, што је Косову утабало пут ка самопроглашеној независности.
Упркос таквом учинку, једини је који је, буквално седећи у државној фотељи, преживео ванредне парламентарне изборе 2006. године, који су уследили после одлуке Брисела о замрзавању преговора са Србијом због недовољне сарадње са Хагом.
Иначе, Драшковић је, уз Чедомира Јовановића, био међу првим српским политичарима који је рекао да Србија треба да призна независно Косово. Надаље се није либио да прелеће из коалиције у коалицију, од Тадића, преко Чедомира Јовановића, па до коалиције са СНС-ом.
Зато, и када Драшковић данас оде у Црну Гору и каже да су Црногорци схватили узрочно-последичну везу између европских и НАТО интеграција, јер је „НАТО избор пута и гаранција путовања у политичку безбедност, а чланство у Европској унији само путовање које може да потраје прилично дуго“, који то Драшковић говори? Бивши министар? Бивши опозиционар? Или члан званичне власти у Београду? И када каже да је за српску десницу „мајка Русија само Русија која је у непријатељству са Европом и Америком… Русија логор, Русија из Стаљиновог времена“, који од те тројице Драшковића говори?
