Међутим, они из света бизниса би свакако волели да узму пелцер фирме која је од 1943. године, када је почела да продаје оловке и сличне ситнице у Смаланду на југу Шведске, израсла у највећег продавца намештаја у свету.
Њен оснивач Ингвар Кампрад прву продавницу намештаја отворио је 1958. године у градићу Алмхулту, а већ пет година након тога је започео пробој на међународно тржиште верујући да његов рецепт — ниске цене, ниски трошкови, стандард квалитета, самофинансирање и скандинавски дизајн, може проћи свуда.
И прошло је, али да ли само захваљујући томе. Јер све то, сигурно, на уму имају и остали када крећу у посао.
На питање Спутњика шта је тајна феномена „Икее“, њен директор за некретнине и развој за Југоисточну Европу Владислав Лалић подсетио је на речи оснивача компаније који је купцима обећао: Кућа из снова по ценама из снова.
„Пословна идеја која се заснива на томе да се понуди један функционалан, добро дизајниран и квалитетан намештај по ценама приступачним за већину људи је нешто што је ’Икеа‘ имала од самог оснивања, током шест деценија трајања. Идеја је заживела јер људи, који у великој већини имају ограничена финансијска средства, могу да купују ’Икеин‘ намештај и мењају га и обнављају тако да то буде један континуирани процес инвестирања у свој дом“, објашњава Лалић.
То у комбинацији са идејом о асортиману који има 9.500 артикала, који садржи све што је покућству потребно, од игле до локомотиве, „Икеу“ са 375 робних кућа у 40 земаља и ценовном политиком коју сваке године побољшава, чини успешном и дуговечном на светском тржишту, оценио је Лалић.
Тај концепт скандинавског намештаја, који од почетка није мењан и вероватно се, каже он, никада неће мењати, издржао је пробу времена и опстао на најразличитијим тржиштима у свету управо захваљујући великом асортиману.
Око 9.500 артикала са пуно варијација и могућности комбиновања пружа могућност сваком купцу где год био да опреми свој дом, додао је Лалић који напомиње да „Икеа“ много времена посвећује анализи тржишта, начину на који људи на одређеном простору живе и њиховим потребама.
А „Икеин“ оснивач Кампрад, који данас, у деведесетој години, и даље прати све што се дешава у фирми чије је вођење препустио синовима, у једној прилици је рекао да је највеће богатство компаније у њеним продавцима.
„Ако нешто желим да сазнам, не питам менаџере, разговарам с продавцима“, рекао је он и можда натукао да ипак није све у оном „рецепту“ са почетка приче.
Тако је допринос идеји о „једноставности скандинавског дизајна“ дао и „господин Случај“, пошто је 1956. године један радник Кампраду сугерисао да се током транспорта уклоне ноге стола како би тај комад намештаја могао да стане у пртљажник. Концепт склопивог намештаја, једноставнијег и јефтинијег за складиштење и превоз, постаће „Икеина“ уметност.
Чекајући „Икеу“
И сви су пригрлили феномен „Икее“, за чију је прву продавницу у Србији јуче постављен камен-темељац. Отварање „Икеиних“ продавница се, и толико година после отварања прве у шведском градићу Алмхулту 1958. године, ишчекује са радошћу детета које је добило омиљену играчку.
А царство Кампрада је све само не дечја игра. Запошљава 150.000 радника у 40 земаља и годишње зарађује три милијарде евра.
До 1970. је покорио Швајцарску, Аустралију, Канаду, Француску и Сједињене Државе, а затим и Русију. Успео је на Блиском истоку и у Азији. Новац је стизао са свих страна, а штедљиви Кампрад, који се, иако четврти на „Форбсовој“ листи најбогатијих, како сам признаје, и даље облачи на бувљацима, финансије је преселио из Шведске. Наравно тамо где је мањи порез — у Холандију, Швајцарску, Луксембург и Лихтенштајн. Зато компанију често оптужују да избегава плаћање милијарди евра пореза, а „Икеа“ узвраћа да све ради по националним и међународним законима.
Не би се, ипак, могло рећи да је и то уткано у успех „Икее“. Ту врсту легалне штедње, како смо видели ових дана у причи о „Панамским папирима“, упражњавају многи бизнисмени, па нису достигли висине шведске и светске компаније.
А да заиста није реч само о пуком продавцу намештаја, говори и то што је, на пример, једна музејска поставка у Немачкој названа Феномен „Икеа“ трајала више месеци. Објављене су бројне студије, чак и књиге којима је „Икеина“ прича послужила за мото.
Једна је објављена и код нас — „Чекајући Икеу: потрошачка култура у постсоцијализму и пре њега“, професорке на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду др Илдико Ердеи.
