Друштвене мреже већ одавно су неодвојиви део живота многих грађана Србије. Као оруђа комуникације, користе их појединци, компаније, друштвене организације, па и сама држава. Термини попут „експлозије на друштвеним мрежама“ постали су уобичајени када се нека вест, недовољно конвенционална за класичне медије, објави и брзо рашири по друштвеним мрежама, а „утицајни твитераши“ стекли су статус људи који се баве неким важним послом.
Међутим, у Србији се ретко појави нека домаћа друштвена мрежа, а Црквa.нет управо је то. Осмислило ју је неколико људи — међу њима су Стеван Јовановић и Александар Милојков, професори веронауке. Јовановић је и члан Мисионарског одељења при Синоду СПЦ, које је основано 2014, на иницијативу епископа Рашко-призренског г. Теодосија.
Један од пројеката овог одељења био је и интернет пројекат, форум Поуке.орг, прича Јовановић, чији је оснивач крушевачки парох, отац Иван Цветковић, са којим су Јовановић и Милојков осмислили црквену друштвену мрежу.
„На једном од састанака расправљали смо о томе да ли би било добро да се такав пројекат оствари. У почетку смо били скептични и стидљиви, нисмо знали на какав ће одјек да наиђе“, каже Јовановић.
Он додаје да су у цркви и ван ње постојале предрасуде о пројекту црквене друштвене мреже. Његов колега Александар Милојков каже да и сада, када је пројекат оживео, наилазе на чуђење.
„Откуда сада то — црква и модерни начини комункације. Људи гаје предрасуде да је црква окована у старину као начин изражавања и сматрају чудним коришћење савремених начина комуникације у цркви“, објашњава Милојков.
Међутим, црква никада није имала проблема са тим — хришћанство се увек изражавало на начин који је у складу са временом у коме се налазило, додаје.
За две недеље постојања, друштвена мрежа „Црквa.нет“ окупила је око 15.000 људи, што ју је врло брзо претворило у моћан медиј.
Скепса која је поводом црквене друштвене мреже постојала у оквиру цркве односила се на опасности које интернет са собом носи, али, према Јовановићевим речима, црква је на овај начин морала да се отвори.
„Она се отворила у свом парохијалном животу, али је морала да се отвори и на овај начин. Тамо где се налазе људи, морају да се налазе и црквени мисионари. Ако су људи на интернету, и црква мора да буде на интернету“, каже Јовановић.
Што се опасности на интернету тиче, оне су постојале и постојаће и црква ће морати да се бори против тога, сматра он. На питање зашто је потребна посебна друштвена мрежа, зашто није довољан само Фејсбук као највећа глобална мрежа на којој већ постоје странице СПЦ, Јовановић каже да је Фејсбук претрпан члановима и да политика пристојности на њему попушта. Вређање и било каква дискриминација на страници Црква.нет неће бити могућа, додаје.
Према речима Александра Милојкова, црквена друштвена мрежа је била потребна јер је битан и контекст у коме се одвија комуникација.
„Контекст мреже Црква.орг су црква и духовност. Дакле, људи који направе налог улазе у тај контекст и у њему се одвија комуникација“, објашњава Милојков.
Постојање црквене друштвене мреже омогућава демократизацију црквеног живота, тврде наши саговорници, зато што је то начин да свако, без икаквог страха, задржавајући аутономију поставља питања и расправља о вери.
„Друштвене мреже омогућују да директно ’боцнете‘ свог духовника и да му поставите питање“, кроз шалу објашњава Јовановић.
Оно што је сигурно, кажу наши саговорници, јесте да виртуелни живот не може да замени црквени живот, јер живот цркве је комуникација живих људи.
„Немамо намеру да виртуелни простор претварамо у цркву. То није црква. Виртуелни простор је медиј кроз који ће црква да се обраћа народу“, каже Милојков.