Србија је практично за десет година, од 2002. до 2012, уништила 150.000 породичних пољопривредних газдинстава, тј. свако пето. То је, како каже професор Пољопривредног факултета Миладин Шеварлић, фигуративно речено — 500 села са по 300 пољопривредних породичних домаћинстава.
Шеварлић претпоставља да ће у наредном периоду, до следећег пописа 2022, нестати још 200.000 породичних пољопривредних газдинстава.
„То је недопустиво, јер ми не говоримо више о празним селима или празним општинама већ о читавим празним регионима, као што је случај са јужном и источном Србијом, појединим регијама чак и у срцу Шумадије, а посебно у западној Србији, али и у неким општинама у Банату“, рекао је Шеварлић.
Студија пољопривредног земљишта у Републици Србији, коју је професор Пољопривредног факултета објавио прошле године, показује да је између два последња пописа од 1960. до 2012. Србија изгубила милион и по хектара пољопривредног земљишта. То доводи до закључка да наша земља није више богата пољопривредним земљиштем као што се некада говорило деци од основне школе па надаље, јер први пут то земљиште чини мање од половине укупне територије Републике Србије.
Од 25 статистичких области Србије, осам региона није прехрамбено самоодрживо, јер не располажу са минималних 20 ари обрадивог земљишта по становнику, што се сматра пресудним елементом за прехрамбену самоодрживост становништва на одређеном подручју, констатује Шеварлић. Професор додаје да такође ни 47 од 165 општина на подручју Војводине и централне Србије, које имају пољопривредно земљиште, нису прехрамбено самоодрживе.
„Дакле, земљиште је ’мајка свих ствари‘. Ми земљиште нисмо наследили од наших очева и дедова, већ смо га позајмили од наших унука и праунука и дужни смо као бонус патер фамилијас, као добар старешина породице, као добар домаћин да га рационално користимо, да га у истој површини и истом квалитету оставимо наредној генерацији како би они били економски самоодрживи.“
Шта је решење за останак људи на селу
И док људи у градовима немају посла, у селима нема ко да ради. Села изумиру, а не користи се шанса да се ти негативни трендови на српском селу зауставе, а самим тим и да се развијају рурална подручја.
Као и много пута у историји, и у овим временима село и пољопривреда су главни ослонац који омогућава опстанак и преживљавање.
Због тога, професор Пољопривредног факултета Миладин Шеварлић сматра да би држава морала хитно да примени један од неколико модела како би успела бар да успори овако лош тренд.
Један је, наглашава, из ортодоксног капиталистичког система Израела у коме је 99,7 одсто пољопривредног земљишта у државној или парадржавној својини. Он предвиђа да пољопривредници могу да закупе земљиште, али само на рок до 49 година коришћења.
Други модел припада Данској, која је једна од оснивача претече Европске уније, односно Европске економске заједнице, која има прописан земљишни максимум до 300 хектара уз обавезу да фармери и чланови његовог домаћинства морају да живе на имању. Због тог услова, објашњава Шеварлић, тешко да можете да купите земљу на територији Данске.
Чак се пред Европским судом воде спорови управо због потенцијалних купаца из других држава који желе да купе фарме али не и да на њима живе.
Као нимало лоша опција, отвара се и модел који је применила Словенија. Та земља је прописала пет услова за стицање својине на пољопривредном земљишту — од тога да морте да будете најмање пет година резидент Републике Словеније како бисте могли да купите земљиште у тој држави, до тога да предност у куповини имају власници суседних парцела ради укрупњавања земљишта, или потенцијални млади пољопривредници.
