Шта је Србија до сада урадила када је реч о поглављима 11, 12 и 13 која се тичу пољопривреде и руралног развоја, безбедности хране, ветеринарске и фитосанитарне политике и рибарства? И још важније — шта чека власнике малих пољопривредних газдинстава, српске сељаке, на путу ка Европској унији?
Данило Голубовић, државни секретар у Министарству пољопривреде и председник групе за поглавља 11, 12, и 13 за Спутњик каже да, када је реч о приступању ЕУ, нема ни еврофанатизма ни евроскептицизма.
„Треба бити реалан. Чињеница је да Европа има сређену администрацију, да води рачуна о екологији, младим фармерима и издваја озбиљне фондове за помоћ пољоприведи. Наш задатак је да средимо администрацију, појачамо капацитете и омогућимо да пољопривредници добију додатна средства како би ојачали конкурентност спрам озбиљних конкурената из ЕУ“, каже Голубовић.
Према његовим речима, Стратегија пољопривреде је завршена, па је у извештају о скринингу за поглавље 11 од Србије затражена израда Акционог плана.
„Акциони план је у финалној фази израде и очекујемо да ће бити готов до краја јануара наредне године и представљен Европској комисији. Када је реч Управи за аграрна плаћања, борили смо се са недостатком кадрова, а почетком године чека нас конкурс за запослење још 103 стручњака како бисмо ову установу акредитовали, јер ће преко ње ићи комплетна исплата фондова ЕУ, односно средстава која ће из заједничког аграрног буџета ЕУ бити додељена Србији“, објашњава Голубовић.
У буџетском периоду 2014—2020 за Србију је предвиђено 175 милиона евра бесповратних средстава кроз ИПАРД фондове, а у Министарству пољопривреде очекују да ће до краја јануара 2016. године стићи и прве апликације за средства из тих фондова. Ипак, напомиње Голубовић, ови фондови намењени су за богатије пољопривреднике.
„Морате да исфинансирате комплетан пројекат за који желите аплицирате за бесповратна средства. То значи да на годину дана морате да заробите од 100 до 200 хиљада, па и до 2 милиона евра, у зависности од величине пројекта, а тек када је читав пројекат готов, бесповратно добијете из ИПАРД фондова до 75 посто уложених средстава“, каже Голубовић.
Када су у питању мали пољопривредни произвођачи, који немају могућност да конкуришу за ИПАРД фондове, Голубовић напомиње да ће они и даље моћи да се финансирају из националних буџета, како би остали конкурентни на тржишту.
„Није реч само о комерцијалној већ и о социјалној причи, јер морамо задржати људе на селу, превасходно младе. Морамо омогућити комерцијални мотив да остану тамо да живе и раде“, истиче Голубовић.
Проф. др Миладин Шеварлић, саветник за агропривреду Економског института, каже да је одрживост пољопривредних газдинстава у Србији све тежа. У периоду од 2002. до 2012. године Србија је изгубила 150.000 породичних пољопривредних газдинстава, односно свако пето.
„Све земље у процесу приступања ЕУ повећавале су свој аграрни буџет, док га Србија, нажалост, смањује, па је он ове године мањи него икада раније. Са оваквим аграрним буџетом Србија не може да повећава конкурентност сопствене пољопривреде нити може да учини нешто значајније у домену равномернијег регионалног развоја руралних подручја у Србији“, каже Шеварлић.
Највећи део српске пољопривреде је у рукама огромног броја ситних породичних газдинстава.
„Мала породична газдинства, без удруживања у кооперативе и формирања двадесетак или више задружних центара у Србији, која ће бити откупна места, места за дораду, прераду и пласман својих производа, неће моћи да опстану на тржишту ЕУ. Земљорадници морају да се удружују јер ако се не удружују између себе, како мисле да се удруже са пола милијарде становника ЕУ“, каже Шеварлић.
Међутим, наша славна задружна традиција имала је своје успоне и падове.
„Да бисмо могли да ревитализујемо задружни сектор мора да се промени доста тога у задружним савезима, јер су они остали практично само као дебатни клубови, а немају никакву пословну функцију и не доприносе развоју и конкуретнтности“, напомиње Шеварлић.
Према његовим речима, још један проблем српског села је недовољна едукованост сељака, као и недостатак довољног броја пољопривредних саветника.
„Ми данас имамо свега 260 саветодаваца у односу на 628.000 пољопривредних породичних газдинстава, што је оптерећење од скоро 2.000 газдинстава по једном пољопривредном стручњаку. То није могуће ни контактирати, а камоли квалитетно опслужити. Да би наша пољопривредно саветодавна служба била на нивоу оне у Хрватској, требало би да повећамо број саветодаваца за 4 до 6 пута у зависности од специјалности, а да бисмо били на нивоу пољопривредно саветодавне службе у Словенији, требало би да повећамо број саветодаваца од 10 до 12 пута“, напомиње Шеварлић.
Он додаје да Србији недостају и неке од елементарних институција за увођење стандарда, као што је Национална лабораторија за контролу квалитета пољопривредно прехрамбених производа, па квалитет млека још увек контролишу откупљивачи, који су и прерађивачи.
Ипак, српска пољопривреда има перспективу, а увођење стандарда ЕУ допринеће побољшању здравствене безбедности пољопривредно-прехрамбених производа.
„Будућност српске пољопривреде је да производи, пре свега, количине за прераду у нашој домаћој прехрамбеној индустрији. Да престанемо да извозимо сировине, да почнемо да уместо извоза малина производимо висококвалитетне сокове од малина и друге прерађевине од воћа. Да прерађујемо и извозимо соју у више фаза прераде, да извозимо производе без ГМО и будемо препознатљиви као земља која производи висококвалитетну храну за високоплатежне купце којих је у ЕУ најмање 15 посто, односно 75 милиона потрошача“, истиче Шеварлић.
Да је наша предност производња прехрамбених производа без ГМО, сматра и Данило Голубовић.
„Србија је, после Италије, један од највећих произвођача соје без ГМО и то треба да искористимо као предност, али с друге стране морамо, када то дође на ред, паметно направити закон о ГМО да заштити наше грађане, али да нас не затвори према великим системима као што је Светска трговинска организација и ЕУ. Дакле, узгој семена са ГМО у Србији никада, а промет кроз ограничења која су дозвољена и низ законских прописа која ће суштински значити забрану промета“, каже Голубовић.
Када је реч о поглављу 12 и безбедности хране и ветеринарској и фитосанитарној политици, Голубовић каже да се извештај ЕК о скринингу још чека. Од овог поглавља и његовог усклађивања зависи и добијање извозних дозвола за млекаре, кланице и све прехрамбене објекте према ЕУ и трећим земљама. Реч је о систему безбедности хране у Србији и ратификација мониторинга од њиве до трпезе.
„Ово је најсензибилнији део, поготову у условима глобалних изазова када је у питању храна и њена безбедност, не само Србији и Европи него и у трећим земљама. Реализацијом свих захтева из поглавља 12 ћемо омогућити да Србија може да региструје далеко већи број производа и извезе их у ЕУ и треће земље. У Србији постоје људи који су изузетно обучени и припремљени за овај процес, а доказ да је то тачно је да ми имамо извозне дозволе за ЕУ, Русију, али и за Кину смо добили дозволе за за јунетину и јагњетину. То је све одраз квалитетно одрађеног мониторинг Управе за ветерину и заштиту биља“, напомиње Голубовић.
Он додаје да приче да српски пољопривредници, када будемо део ЕУ, неће моћи да пеку ракију нису тачне.
„Док год праве за своје потребе моћи ће да пеку и са својим пријатељима ту ракију попију. Ако неко жели да пласира ракију на тржиште, то мора бити под контролом. Имали смо једну аферу ’зозовача‘ где су се људи потровали и умрли. Ако неко жели да на тржишту продаје било који производ, он мора да га региструје, као и до сада“, каже Голубовић.
Он додаје да ће измењен начин пословања неким људима изменити и начин вођења бизниса.
„Увођење реда у законодавство у делу, на пример, пестицида, где се увозио већи број активних материја који је потенцијално био опасан по људско здравље, сада ће бити смањен. Некима ће то сигурно избити чак и милионе евра из џепа. Међутим, оно што је у интересу грађана је да све што излази на тржиште мора бити сертификовано и од стране стручњака потврђено. А за своје потребе ће и даље моћи да кољу свиње, да пеку ракију и слично. То уопште није проблем“, каже Голубовић.
Поглавље 13 — Рибарство је најлакше јер Србија нема излаз на море, каже државни секретар, па је Србија одмах добила да пише преговарачку позицију, која ће бити завршена до краја јануара. Ако све буде у реду, ово ће бити прво пољопривредно поглавље које ће Србија отворити у процесу приступања ЕУ.
