Србија, поручио је, никада неће заборавити да су се заједно са српским борцима на том фронту борили и гинули војници из Француске, Русије, Енглеске, ирске, Шкотске, Грчке, војска Есад Паше, Канаде, Италије…
На Солунском фронту: погинуло је око 21.000 српских војника, погинуло је око 23.000 француских војника, погинуло је око 3.000 британских војника, погинуло је око 1.500 грчких војника, погинуло је око 3.500 италијанских војника, подсетио је Николић и додао да је по личној наредби тадашњег цара Николаја у Солун на, како су га звали, Македонски или Заборављени фронт, стигло 10.000 руских војника, најбољих припадника московског војног округа.
„Мада су се сви отимали за њих, они су се, по својој вољи, борили у саставу српске војске. Погинуло је око 4.300 руских војника. Све њих Србија никада неће заборавити“, навео је председник и додао:
„Верујемо да Солунски фронт 1915. није могао да спаси српску војску, иако су у Нишу Савезнике чекали славолуци окићени цвећем и нада народа да ће европске војске стићи“, рекао је Николић.
„Веровали смо у себе и натерали савезнике да нам дозволе да пробијемо Солунски фронт 1918, чиме је сломљена кичма силама Осовине и окончан до тада највећи рат у историји људске цивилизације“, навео је председник.
Обраћајући се изасланицима земаља Савезника у Првом светском рату, председнику општине Крф, официрима и кадетима грчке и српске војске, као и потомцима славних српских ратника, председник их је позвао да покушају да замисле, како је рекао, ово бујно зелено острво пре једног века: голо, каменито, без иједног дрвета, док се на њему, испод високе небеске куполе која је тада била једини кров, одиграва једна од највећих драма у историји српског народа.
Грци су га, подсетио је, вековима звали „Острво змија“, а навршио се први век откако га помињемо као „Острво смрти“, зато што је последње коначиште за 7.747 српских војника, дечака-регрута умрлих од исцрпљености, дизентерије, тифуса, запаљења плућа, глади…
„Душе ових наших јунака и мученика отишле су у своју Србију заједно са слободом, освојеном за нас, за нашу децу, за децу њихове деце. Непун километар даље, у граду и на острву Крф, 1916. године сместила се цела српска држава, краљевина Србија: Народна скупштина, митрополија, општинске управе, школе, пореска управа, штампарија… и уморни и измучени стари краљ Петар Карађорђевић, који је са својом војском ишао од Београда до Крфа“, навео је Николић.
И српски војници, додао је, које су далеко у Србији чекали њихови очеви и мајке, браћа и сестре, жене, деца, знајући да војнике нико и ништа неће спречити да се врате кући.
Подсетио је на речи грофа Мориса Метерлинк, славног белгијског писца и нобеловца, у делу „Одломци рата“, које је на српском језику објављено 1918. године, а који каже за српске војнике:
„Нема жртве која би се могла упоредити са оном коју су они дали; и због тога нема славе која би се могла узвисити тако високо као њихова, нити захвалности која би могла превазићи ону коју им дугујемо. Они не само што имају право на најлепше место у нашим успоменама, они имају право на све наше успомене, на све оно што смо ми, јер ми постојимо само због њих.“
Подсетио је, такође, да је краљ на Крфу, за часопис „Питсбург деспеч“, описа зло време у ком се нашла краљевина Србија у изгнанству, између осталог, речима:
„Мој народ је пре две године бројао више од четири милиона. Косио га је тифус који су нам Германи донели. И колико нас је данас остало? Само у Аустрију у ропство је одведено две стотине хиљада људи, способних мушкараца. Није овај рат битка за територије или религијску и културну превласт. Овај рат, овај посебно, ово је рат неслободних против слободних људи….“
Овде на Виду, казао је председник Николић, окончавала се трагедија.
„Регент Александар који се евакуисао из Валоне са последњим војницима, плови тај километар и из даљине гледа призор који је већ виђао у Јовану Медовском, Драчу, Валони — као дебла дрвета, уредно поређани, његови мртви војници. Од јануара 1916. на Видо доводе и доносе хиљаде исцрпљених војника. Више од 6.000 неће преживети“, навео је.
Председник је подсетио да је на само неколико десетина метара од места где стоје по тешком пљуску и ветру, управник импровизоване болнице рапортира врховном команданту извештајем у којем је, између осталог, навео да је „најстрашније било гледати данима како умиру дечаци од десет, дванаест година, како се топе неповратно, а ми не можемо да им помогнемо. Лица те деце, то су били прави ликови наших светитеља… Заслужују да се посвете после свега што су препатили“.
„Нама су причали, а ми причамо нашој деци, они својој а они њиховој, о страдању, патњи, жртви српске младости, о плавој гробници, о томе како је скупа реч ’слобода‘“.
Захваливши народу Крфа, потомцима, како је рекао, несебичним домаћинима наших предака, председник је поручио да је братство грчког и српског народа, сковано тада за вечност, заувек уткано у наше биће, као део страдалне и јуначке историје Србије заувек.
„Нека им је слава и хвала и нека су им лаки пријатељска грчка земља и грчко море“, рекао је Николић на крају свог обраћања.
