Да њена (зло)чињења нису унесрећила хиљаде људи, Медлин Олбрајт би нам данас била можда чак и симпатичан лик, јунак из серије прича „Куцамо на врата заборављених асова“ који се повремено појављују у медијима у тренуцима осеке озбиљних вести.
Као и спортисти који су деценијама уназад „окачили копачке о клин“, Олбрајтова би нам изгледала као симпатични бивши боксер, који се у тренуцима недостатака ексклузивнијих садржаја изборио за медијски простор са носталгијом се сећајући неких давно заборављених мечева.
Проблем са Олбрајтовом је што нема, нити ће икада више бити, ситуација у којој би било какво њено појављивање у јавности могло код било кога, сем њених најближих, изазвати било какав осећај симпатије.
Подсећамо, осим што је својим (зло)чињењем са функције прве државне секретарке у историји САД кудикамо допринела да НАТО током 78 дана бесомучно истреса бомбе по главама становника тадашње СРЈ, у готово идентичном „лепом сећању“ остала је и становницима земаља Блиског Истока — Ирака и Либије, на пример.
Иако за време њеног мандата те државе нису осетиле благодети увођења демократије „томахавцима“, њено инсистирање на политици санкција, свакако је унесрећило многе фамилије. Да не причамо да је представљало одличну логистику за потоње „утеривање демократије“.
О „минирању“ којекаквих мировних споразума широм света да не причамо.
Зато данас, кад се госпођа Олбрајт јавно изјасни о председнику Русије Владимиру Путину, њене речи не постижу жељени ефекат. Напротив!
Кад Олбрајтова каже да Русија све време провоцира друге државе, а затим се осећа увређеном, већина човечанства ту изјаву чита као да се односи на државу којој је она била државна секретарка. Пре, за време и после њеног мандата.
Кад каже да је Русија почела операцију у Сирији само да би скренула пажњу светске јавности од Украјине и повећала свој утицај на Блиском истоку, некако се то чита као одлука Била Клинтона, председника САД ком је Олбрајтова била државна секретарка, да бомбардује талибане у време „Левински скандала“.
Толико о спиновању.
Кад каже да својим акцијама председник Русије покушава да дискредитује и подели Европску унију и протера НАТО из зоне свог утицаја, десна рука Била Клинтона као да поручује да је за званичнике САД споразум о неширењу НАТО–а на Исток одувек био само мртво слово на папиру.
Кад Олбрајтова каже да Путин подржава национализам у држави да би сакрио чињеницу да је Русија заправо „само Бангладеш са нуклеарним наоружањем“, она тиме није увредила само Русију и Бангладеш, него је показала да и остатак света третира као што су некад колонизатори третирали „дивљаке“.
А зна се како се са „дивљацима“ поступало. И како ће се поступати уколико људи попут госпође Олбрајт и даље буду на челу америчке администрације.
Због свега тога би госпођа, која је добар део детињства провела у Београду, требало да се придржава једне српске изреке: „Пази шта причаш о другима, јер тако описујеш себе“.
Изреку коју је у свом последњем интервјуу госпођа Олбрајт потврдила.
