Турска тешко да може бити пример демократске државе и друштва, поготову када је реч о медијима, а о томе сведочи велики број судских процеса против новинара, као и затварање појединих медија, сматра председник Независног удружења новинара Вукашин Обрадовић.
Према његовим речима, то је ограничавање основног људског права на информисање, а ово што се дешава са уредником турске редакције Спутњика представља континуитет нарушавања слободе изражавања од стране Турске — једне од најрестриктивнијих земаља у Европи када су у питању медијске слободе.
Истовремено, научни сарадник са Института за европске студије Стеван Гајић сматра да у овом случају постоји и међународна компонента, те да се Турска не свети Спутњику већ Русији за мере које је Москва предузела као одговор на обарање бомбардера Су-24 над Сиријом.
„Овде имамо елемент рата јер је на удару новинска агенција која се везује за Русију, што представља јасан доказ да Турска жели да повреди Русију“, наглашава он.
И Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе сматра да је прилично неуобичајено да се на такав начин једна потенцијална чланица ЕУ понаша према медијима.
„Савезна Република Југославија давне 1999. године није била чланица Савета Европе, нити се обавезала да поштује бројне конвенције о слободи медија, па не памтим пример да је тадашња власт забранила рад било ког медија или страног новинара током трајања бомбардовања. Те ствари се просто не раде, каже он.
Контрамере се по правилу предузимају против политичара али не и против медија, упозорава Пророковић и додаје да се такви примери везују за диктатуре и друге апсолутистичке режиме.
„Да се тако нешто догодило са неким британским медијем у Русији, сада би европске институције већ заседале и осудиле такав поступак“, додаје Пророковић.
Саговорници Спутњика, међутим, сматрају да се не треба уздати у реакцију европских институција, јер чак и да је буде, Турска ће се о њу оглушити.
Гајић каже и да је систем двоструких аршина до те мере успостављен у међународној заједници западних земаља, да реакцију не треба очекивати, баш као што је изостала и за време рата у Чеченији, односно за време напада на Беслан или биоскоп „Норд ост“ у Москви.
„Постоји политика двоструких стандарда када су жртве тероризма Руси, Срби или неки други мањи народи, у овом расно устројеном поретку путем којег политички систем посматра човечанство“, каже он.
Пророковић, међутим, додаје да ће се овај догађај посматрати у светлу нарушених руско-турских односа, што Западу јесте у интересу, а када је реч о самом Спутњику, он ће морати да се брани самостално, уз подршку његових оснивача и релевантних руских институција, јер колико се он сам буде борио — толико ће простора имати за деловање.
Потребан састанак новинара са Владом Турске
Доминик Прадаље, генерални секретар Националног синдиката новинара, сматра да је протеривање новинара турског Спутњика жалосно, а да се ова тенденција, нажалост, наставља.
„Турске власти забрањују новинарима да раде у земљи. И новинару немачког канала АРД такође је забрањен улазак. То је веома важна ствар. У Турској новинарима суде, затварају их — више од тридесет људи се налази у затвору. Они који се појављују на суду ризикују да добију велике затворске казне за шпијунажу, за издају итд. То изазива забринутост у Европи, али, нажалост, нико ништа конкретно не предузима и земље се сада на највишем нивоу договарају о избегличкој кризи, а занемарују проблем слободног рада новинара који је, ипак најважнији проблем у демократском друштву", рекао је он.
Прадаље сматра да би требало на пример у оквиру Међународне федерације новинара окупити се и послати делегацију на састанак са Владом Турске.
