Иако на први поглед делује све просто, јер је владајући СНС опет освојио највећи број мандата и сасвим сигурно ће владу формирати нови-стари премијер Александар Вучић, није небитно питање са коликом подршком у парламенту ће владати.
Тај број руку „за“ зависиће и од резултата поновљених избора (ако неке листе не прођу цензус, порашће број мандата СНС-а) али је под знаком питања чак и да све остане овако како је сад према прелиминарним резултатима, односно кад је у парламент ушло седам листа.
У досадашњем постизборном гађању изјавама, причи о цензусу и замешатељству око РИК-а, најмање се чује СПС и најмање помињу СПС.
А социјалисти би и овога пута могли да буду ако не кључ, а оно тас на ваги будуће владе и скупштинске већине.
Зашто?
Александар Вучић јесте (између осталог) расписао парламентарне изборе како би (што је политички легитимно) „погурао“ локалне и листу СНС-а у покрајини, али је свакако хтео да још више учврсти своју власт и у републици.
На локалу је, осим неколико општина у Србији и београдске општине Врачар која је СНС-у важна као симбол (ем победе старог упоришта ДС-а, ем легитимизације код тог корпуса гласача), однео убедљиву победу, у покрајини је освојио апсолутну већину, али је у републици, иако са освојених више гласова него на изборима пре две године, у броју мандата листа СНС освојила мање. То је (тек) око 131 посланик, односно пет посланика више од потребне просте скупштинске већине.
Предсобље коалиције
Формално, Александру Вучићу нису потребне коалиције, али суштински је другачије спроводити политику са 158 посланика, колико је листа СНС-а имала пре избора (а сам СНС 135) и сад кад читава листа СНС-а има око 131 посланика (а сам СНС око 100 посланика).
Социјалистичка партија Србије је такође освојила 14 мандата мање него што је имала пре избора — то су читава три посланичка клуба мање, али су дачићевци ипак друга по снази листа у парламенту. Зато је логично питање хоће ли и по трећи пут владати у партнерству са Александром Вучићем и његовим СНС-ом?
Међусобне чарке нижих ешалона ове две партије пре избора, оптужбе и критике током кампање и анимозитети који датирају још откад, нису пресудни за поновну сарадње ове две партије.
Циљ тих „чарки“ (поготову током кампање) био је заузимање што боље позиције управо пред овакву врсту преговора. Напросто, није исто преговарати са СПС-ом који има 44 и са СПС-ом који има 30 или 20 посланика. Такође, није исто преговарати ни кад сами имате доста преко просте скупштинске већине и кад сте тик изнад те већине, али са око 15 мандата који не припадају вама већ предизборним партнерима.
Иако је Вучић лидер, како партије тако и владе, који не трпи уцене и неће их ни трпети, партнери у предизборној али и постизборној коалицији се другачије понашају кад имају и кад немају „луфта“.
Са киме ће у реформе
Демократе и Радуловићев покрет „Доста је било“ сигурно неће ни разговарати о учешћу у новој влади, ДСС–Двери ако прођу у парламент такође неће у коалицију са СНС-ом, а ни они са њима, а Шешељеви радикали из много унутрашњих и још више спољних разлога неће бити пожељни партнери.
Борис Тадић је у последње време понављао да неће у владу, али Ненад Чанак је изненађујуће лоше прошао у покрајини, па се чини да би волео да га напредњаци позову на сарадњу у оба парламента. Чедомир Јовановић се отворено и као ванпарламентарна странка нудио Вучићу више пута, али је у кампањи имао скроз другачију реторику. Зато не треба ни њега очекивати у новој влади, али финансије (страначке) му нису баш добре, па можда опет окрене ћурак.
Међутим, на 13 посланика колико је према прелиминарним резултатима освојила коалиција Чеда–Борис–Чанак ниједна партија нема самосталну посланичку групу (пет посланика). Дакле, Чединих око четири посланика не значе готово ништа Вучићу, а и Јовановић је довољно искусан да са толиким бројем посланика не може да буде партнер, већ послушник. Заједно са Чанком пак можда нешто и испреговарају, али ни тада то није аранжман који гарантује комотну политичку будућност.
Зато је, ипак, највиђенији нови-стари партнер у власти Ивица Дачић.
Александар Вучић се није изјашњавао о будућим коалицијама, али се и изјашњавао о њима. Његова најава да ће позвати Савез војвођанских Мађара може да значи и да ће само са њима правити коалицију и у покрајини и у републици, али може да значи и дизање коалиционог прага за будуће партнере.
Међутим, и изјава Бранка Ружића да би лично волео да буде у опозицији значи такође дизање цене социјалиста за преговоре. Наиме, Бранко Ружић највише воли Бранка Ружића, али то не значи да је слободни стрелац и да ће нешто урадити без, барем прећутног, аминовања Ивице Дачића. Дакле, ова Ружићева изјава може бити читана: па и не морамо ми у владу.
На пола пута ми смо стали…
Како, стварно, стоје социјалисти?
Па, садашња позиција СПС-а је таква да ако уђу владу — покајаће се, ако не уђу у владу — покајаће се.
Ако уђу, чак и под условом да је свих седам листа у парламенту, питање је колико ће Вучић бити попустљив, које ресоре ће добити, али и ко ће бирати министре социјалиста — Дачић, који им је страначки шеф, или Вучић, који ће им бити шеф у влади. Такође, питање је да ли је СПС-у боље да председничке изборе (а потенцијално, опет и парламентарне) наредне године чека у коалицији са напредњацима који га неће подржати, или ван коалиције са њима.
Свакако, ма колико био јак, ни СНС-у се у потпуности не исплати да тера СПС у опозицију и у загрљај „стварној“ опозицији и тако јача фронт оних који су против.
С друге стране, питање је како ће се СПС понашати у опозицији, а такође и умеју ли социјалисти, који су само четири године били формално ван власти, да се понашају у тој ситуацији.
СПС је, све ове постпетооктобарске године, опстао тако што му је „пружана рука“. Прво од Коштунице, потом од Тадића, па је онда Дачић пружио руку Динкићу, а они заједно (Николићу и) Вучићу.
Међутим, социјалисти нису стратешки вагали и дугорочно размишљали, него су прихватали понуде за власт или близу власти, а онда у ходу решавали све остало и прилагођавали се. Сад би ваљало стратешки се поставити.
На одлуку СПС-а свакако ће утицати и процена хомогености осталих опозиционих листа (без радикала). Ако опозиција буде разједињенија, то је шанса за СПС, ако буде уједињенија, онда и СПС мора да балансира.
Наиме, све до сад је Дачић, ма какве изјаве давао и ма какве вербалне ударце примао, био потенцијално пожељан партнер и за напредњаке и за опозициони корпус. Сад кад преломи, највероватније је преломио на дуже време.
Наравно, ако коалиције СДС–ЛДП–ЛСВ и ДСС–Двери не прођу изборни цензус, све ове калкулације падају у воду. Онда једино и само Вучић диктира услове, циљеве и темпо.
