Васкрс, највећи хришћански празник, дубоко је утемељен у нашој традицији и култури. Да ли је наше размишљање о страдању и смрти, о праштању и вечности укорењено у овој снажној религијској слици и колико је она присутна у стваралаштву нашег народа?
„Васкрс је у корену свега, у корену хришћанске вере, православне вере и културе. Тешко је замислити како би изгледала наша историја да није тако. Свака жртва била би бесмислена да нема вере у васкрсење“, наводи Ненад Илић, указујући на наизглед парадоксалну чињеницу да су Срби народ који није превише наклоњен вери, али је спреман да је брани по цену живота.
Говорећи о празновању Васкрса, ђакон истиче да је обележавање тог празника, као и Божића и других датума важних у православљу, једна од ретких прилика да породица и данас, када су недељни ручкови одавно заборављени, буде на окупу, да се блиски људи међусобно повежу и пруже љубав једни другима.
„Живимо у цивилизацији која се страховито плаши смрти. Говорим првенствено о западној цивилизацији, која има тако ужасан страх од смрти да њоме не сме ни да се бави. А смрт је некада била пуна живота. Погледајте у православљу, ми све светитеље славимо на дан њихове смрти, на дан упокојења, јер је смрт некада била најзначајнији тренутак живота“, подсећа Илић.
Уметност коју треба додирнути
Васкрс је, наравно, као један од најзначајнијих датума у хришћанској религији, оставио многе трагове у савременом животу и обичајима и инспирисао многе уметнике.
„Однос уметности и вере, и сведочење о вери кроз уметност мењали су се кроз историју. То се не може мерити у оквирима других видова уметности, јер има специфичну улогу и намену. Богослужбена уметност никада није имала амбицију да заврши у музеју. Она је жива, треба да се додирне, она је контакт, прозор између светова, место сусрета“, наглашава Илић.
Он као пример наводи наивне цртеже настале у периоду раног хришћанства, у катакомбама и капелама:
„Они нису богзна шта, али данас фантастично зраче, осећа се вера која је ту била забележена.“
Када је реч о српским манастирима, истинским ремек-делима, Илић указује на чињеницу да они, нажалост, нису у довољној мери запажени у западној историји уметности јер је реч о једној „дубински другачијој култури заснованој на ефикасности, на власти над светом, коју не занима улазак у духовни свет“.
„Дан-данас у нашим основним школама постоје наставници ликовног васпитања који деци и даље предају западну теорију о томе да су фреске и иконе сликали тако како су сликали јер нису умели да се баве перспективом, не знајући да је то био свестан избор, да је тај лом перспективе начин да се искаже да ми нисмо господари света, да ка Богу идемо нашироко, а не као према некој илузорној тачки која ће се наћи негде у позадини, тачки у којој ћемо се зауставити“, објашњава ђакон и упозорава на то да смо „превише ослањајући се на Запад изгубили аутентично тумачење сопствене културе.
Илић, ипак, верује да ће исцрпљеност западне културе неминовно довести до тога да она посегне за дубинама духовног увида.
„Људи данас у секунди виде 24 слике, толико вештачких слика човек средњег века није добијао ни за цео дан. Слике у манастирима прављене су тако да буду осветљене свећама, а ми смо данас тамо, из практичних разлога, попалили неонке… С тим некадашњим слабим осветљењем, те слике су се гледале као филм какав ми данас не можемо да видимо јер смо размажени, гледамо филмове, телевизијске серије, рекламе, слика се креће. Људи средњег века су гледали те свете ликове који су се наједном покретали пред њима и то је било чаробно. Ми данас дођемо и онако размажено гледамо, уз закључак: ’Није лоше, занимљиво је, необично… изгледа егзотично‘“, указује Илић.
Он поручује да духовност није нешто што се може постићи само од себе, да се она тиче читавог човековог живота.
„Свако може да изабере да ли жели црну рупу или васкрсење. Тај избор није лак јер човек тежи да тај страх од црне рупе, од смрти, заборави кроз низ мањих страхова који се дају лакше угушити. Ми саму смрт не третирамо озбиљно. Она је прелазна тачка. Морамо се бавити духовношћу која уозбиљава наш живот, која нас ослобађа разних зависности које стичемо током живота. У нашим страстима постоји много кука које нас држе заробљеним. Да ли ћемо се одрећи инстант варијанте и мало култивисати свој живот и стремити васкрсењу и пуноћи живота, зависи само од нас“, закључује наш саговорник.