Кина је све присутнија у Србији са великим пројектима, а недавно је кинески „Хестил“ купио „Железару Смедерево“. Имамо и споразум о стратешком партнерству. Чиме је мала Србија привукла велику Кину?
— Кинези имају своју стратегију глобализације. Ту су на првом месту инфраструктура, енергетика и аутсорсинг, рецимо, као овде у производњи челика. Притом, кинеска глобализација уопште не личи на америчку. Кинези не уносе своје симболе, вредности и оно што се може назвати идејама Кине у свет. Делују посредством мрежних заједница, како на свакодневном нивоу путем чајна тауна, а са друге стране заједничким великим пројектима, на државном нивоу. Односно, ту су увек два нивоа експанзије, при чему је ниво чајна тауна, тј. малог и средњег бизниса, фактички самосталан. Он је чињеница свакодневног живота, зато се лако интегрише са локалним друштвом. То је некаква анонимна свакодневна стихија која не представља неку идеју, социјум који може да угуши друге. То је нешто чега нема га на западу. Она проистиче из слободне комуникације која ствара неку врсту културних хибрида. А они могу бити носиоци напретка, иновација, стварати нове облике праксе.
Иако мала, Србија је за Кину златна. Руска пословица каже, златник је мали, али вредан. Србија има неке јединствене специфичности географског, економског и политичког положаја. Србија није члан ЕУ, али је кандидат и има тесне везе са ЕУ. Зато је за Кину идеална одскочна даска, база за експанзију у Европу.
Ви то називате синергијом.
— Реч синергија не постоји у западној дипломатији која полази од обавеза, одређених правно утврђених односа. Рецимо, такви су савези које САД ствара. А какве савезнике има Кина? Они постоје ситуативно, али Кина не ствара никаве блокове. Узгред, ни Русија не ствара блокове. Ту не постоји усмереност на стварање конфронтирајућег блока као што је НАТО. Зато што иза тога стоје потпуно друкчији погледи на свет који су непознати на Западу и нови принципи односа. Кинези не говоре какви ти односи треба да буду. Они треба да проистекну из живота, из праксе.
Кинески председник Си Ђинпинг је септембра 2013. представио идеју о Новом путу свиле, а у мају 2015. године Кинеска развојна банка оценила је да ће пројекти за изградњу економског појаса дуж тог пута за 21. век вредети око 900 милијарди долара. Има ли у том пројекту места и за мале земље попут Србије?
— Кинези су сами објавили да ти пројекти неће бити примери империјалистичке експанзије и они чекају предлоге од других држава. Не треба заборавити да је ово тек најава пројекта, Кинези могу да чекају јако дуго. Не треба мислити да ће они сутра почети нешто да граде. Они ће почети да граде када тачно установе шта могу да раде са Европом. Европљани су то опрезно поздравили.
За Кину је Европа једно од главних тржишта, а без Кине Европа једноставно неће опстати.
Како Нови пут свиле може да промени геополитичку слику света?
— Треба створити нови глобални лик Евроазије. Он за сада не постоји. Ако се буде градила та железница она треба да има дизајн евроазијских размера и стила. Али Евроазији одбијају право на постојање, што је неисправно, а политички је мотивисано.
Да ли је то она идеја заједничког простора од Португалије до Владивостока или нешто друго?
— То је нешто друго јер Европа сама мора да се промени. Она мора да преиспита темеље на којима почива. Она је наизглед спремна на то, мења се. Европа има и снаге и принципе који јој омогућавају да се повеже са Истоком. На неки начин, Европа тражи другу Европу.
Постоје два принципа у глобалном свету. Можда је трећи Русија. У сваком случају, евроазијски принцип почива на синергији. Али ако Запад почива на примату правних норми и ако Запад прво утврђује норме, а онда под њих подводи живот, на томе се сигурно не може градити глобални свет.
Русија се залаже за мултиполарни свет.
— То и јесте мултиполарни свет. Ту се може прикључити било ко ако може нешто да уради. Али поштовање према државном суверенитету свакако се чува. Сами Кинези га веома строго чувају. И према другим државама ће се то сачувати јер је то принцип ритуалних односа у Кини. Што смо више различити, то смо више јединствени и можемо бити јединствени само онда кад смо различити, то је принцип синергије. Нисмо савезници кад потпишемо исти уговор да ћемо радити нешто исто заједно, него кад свако ради своје и истовремено помаже другом. Симбиоза. Печурка и дрво. Шта је међу њима заједничко? Ништа, а опет помажу један другом. То је кинески принцип, на тачки пресецања интереса која даје нов живот.
Растућа економска моћ Кине изазива, благо речено, нервозу САД. Ту је и спор у Јужнокинеском мору. Да ли је могуће веће заоштравање односа САД И Кине?
— Напетост ће расти, она је неизбежна, а њен корен је у фундаменталном разилажењу глобалног лика Кине и глобалног лика САД, не као држава, него као глобалних сила. Јер Кина већ има глобални потенцијал и излази у свет. Значи, мора да постоји глобална Кина, или оно што можемо назвати Евроазија. И Европа ту потпуно може да спада. Како ће се то решавати нико не зна. За почетак, мора се разумети оно што се дешава, а Америка то одбија јер се њена политика своди на очување њене доминације. Том циљу служе и транспацифичко и трансатлантско партнерство које је предложила. Потпуно је очигледно да они раде за хегемонију САД — то су амерички пројекти да би се обуздала Кина и у мањем степену Русија. То питање се може решити на разне начине, али и Кина и Америка ће се трудити свим силама да избегну војни сукоб и никаквих реалних повода за такав сукоб нема и неће бити. Међутим, Кина ће јачати своју предност и стављаће до знања Америци и њеним сателитима да неће устукнути.
Постоји ли опасност од експанзије Кине на Далеки исток Русије?
— Кини нису потребне територије. Она ће то радити путем економске експанзије. У томе не видим ништа лоше ако Русија буде знала како да гради односе са Кином.
Русија се жртвовала за Европу, а она не каже ни хвала
Шта је суштина неспоразума Русије и Европе?
— Русија је увек била мање од Европе и више од Европе и они никада нису могли да се нађу заједно. И то је делом трагична, делом комична ситуација. Погледајте тај основни руски гест у односу на Европу: уступити, оставити, дати Европи право да дође у Русију, од тога је почела руска држава, барем формално, али то је врло важан моменат. Са једне стране то значи да ми веома волимо и држимо до Европе — одатле евроцентризам руске владајуће елите, интелигенције, а са друге стране исти гест реално показује да ми не желимо да будемо Европљани, ма како то чудно звучало. Тај гест је дубоко двосмислен. Зато Руси, признајући формално доминацију Европе, истовремено гледају на њу са висине, чак умеју да је исмевају. А са друге стране, ако правимо уступке то се повезује са хришћанским појмом жртвовања, смирења. Ми смо се жртвовали за Европу и зато имамо права, као што то ради председник Путин, да говоримо у име Европе, управо оне високодуховне Европе од које се Европа оличена у ЕУ сама одрекла.
У чему је грешка Европе у односу на Русију?
— У томе што руски гест спремности на уступке тумачи као слабост. Она не види у томе принцип добровољног жртвовања који у Русији постоји. И отуд различит однос према рату. Руси су се жртвовали да би Европу ослободили — при томе и у време Наполеона, и у Другом светском рату, Европљани насрћу на Русију, а не обрнуто — али Европа не каже ни хвала. Европи је одавно страно жртвовање, одрекла се свега духовног, званично у њој нема ничег религиозног, у европским институцијама није ништа речено о хришћанској прошлости, ни културно оне нису ни на који начин означене.
Са друге стране, Америка представља симбол Запада. И зато између Русије и Америке не може бити реалне сарадње, то може бити само сучељавање два симболичка система. Европа је предала своје симболе Америци, а сама је нико и ништа, Европа сада нема свој идентитет. Још је Пол Валери рекао да ће Европа завршити као бескрајно богато ништа. Зато не разумем рецимо Украјину која срља у Европу. Како се може јурити у ништа. У датом случају, ти народи беже од самих себе, а не у Европу. Европа нема шта да понуди осим ничега. На тој основи, ма како чудно звучало, могуће је преиспитивање који би дало ново разумевање односа између Русије, Истока и Европе. Европу чека мучно преиспитивање.
