Срби из Врлике, који су у „Олуји“ морали да напусте своја огњишта, пренели су обичај чувања Христовог гроба у Београд. Традиција, која је негована чак и током Другог светског рата, прекинута је 1995. године, али је обновљена у београдском насељу Батајница десет година после егзодуса.
Основано је и Друштво Чувара Христовог гроба које чине људи из тог краја, јер једини услов да будете Чувар је да сте рођени или имате порекло из једног од села из округа манастира Драговић, подигнутог давне 1395. године.
Чувари су се и ове године окупили на Велики петак и изабрали харамбашу, најбољег и најодговорнијег — вођу гарде. Овога пута то је Петар Арамбашић који се први пут, како се то каже, „обукао“ после војске. Бити харамбаша је велика част, каже Петар за Спутњик.
„Сви који дођу имају право да бирају или да буду бирани за харамбашу, то је демократска процедура. Моје задужење је да уводим стражу у цркву, али и да обучим младе момке који су се први пут обукли. Не смењујем их по строгом режиму, на сваких три до пет минута. Зависи од тога колико нас је, ове године ту је 16 Чувара“, каже за Спутњик харамбаша Петар.
Чување гроба почиње од тренутка изношења плаштанице, гардисти се смењују све до Васкрса. Када харамбаша удари пушком о под цркве, стари Чувари се измакну, а нови заузму њихова места. Симболично заузимају стражарска места у храму Пресвете Богородице, по двојица северно и јужно од Христовог гроба.
Носе традиционалну ношњу врличког краја, са кубуром и јатаганом за појасом и дрвеном репликом пушке у рукама. Ношња је изузетно тешка, између 15 и 18 килограма, још један од разлога што Чувар не може да буде свако. Изузетно је богато украшена, а вез на њој јединствен. Поједине ношње донете из Далмације чувају се више од сто година, а нове везе харамбашина мајка, бака Боја, која гази осамдесету.
Један од најстаситијих Чувара је Мирко Милаш, рођени Земунац, будући новинар, који је после прадеде први у породици обукао ношњу Чувара. Традиција је нешто што треба да се чува, каже Мирко за Спутњик.
„Поносан сам што вучем корене из тог краја. Лепо је бити део ове приче, не дешава се често да си јединствен у друштву, поготово у 21. веку када сви негде срљају, нико не гледа да сачува нешто своје, традиционално. Моји пријатељи су одушевљени, долазе, подржавају ме и онда сам поносан на то што јесам, Чувар Христовог гроба“, каже Мирко за Спутњик.
Откуд обичај чувања Христовог гроба у северној Далмацији, у градићу смештеном између планина Динаре, са једне, и Свилаје и Козјака, са друге стране, није поуздано утврђено. Чињеница је да је стар колико и православни храм у Врлици, али тачно порекло традиције Чувара Христовог гроба није познато. Претпоставља се да га је у Далмацију донео свештеник који је био на ходочашћу у Јерусалиму, али постоји и веровање да је стража уведена у цркву да би Чувари штитили народ од турских напада.
Када је део православаца у Далмацији прихватио другу веру, обичај је сачуван и код католика у Врлици. Некада су се Чувари различитих вера посећивали током васкршњих празника, али је тај обичај рат прекинуо.
Иако се мало људи вратило у стари крај, Врличани са поносом истичу да су 2013. године обичај обновили и у свом месту. Пошто се Васкрс поклопио са празником рада, ове године чак је више Чувара у цркви Светог Николе у Врлици, него у Батајници. Традиција је да витезови из Врлике, после Васкршње литургије, запевају песме свог краја — ојкаче. Тада се чују дипле, али и игра глуво коло.
Тај обичај Далматинске Загоре једини је део традиције прекодринских Срба који се налази на Листи нематеријалног културног наслеђа Републике Србије. Обичај је један од кандидата за Унескову листу нематеријалне светске културне баштине.
