Још током изборне ноћи постало је јасно да ће политичка сцена Србије из стања општег недешавања и непромењиве константе ући у фазу потреса и мешања карата.
Захваљујући богатом гласачком искуству, просечан српски бирач, навикао је да уз кокице одслуша два до три укључења из ЦЕСИД-а до сазнавања коначних резултата које је пре поноћи, годинама уназад ова организација успешно потврђивала.
Да ће ова изборна ноћ бити сасвим другачије искуство одмах је наговестило паралелно учешће Богосављевићевог ИПСОС-а који је такође износио процене, збуњујући уљуљканог српског бирача.
Смењивали су се резултати на основу 40 одсто, 58 одсто, 60 одсто, 62,2 одсто…
И ЦЕСИД се понашао више него чудно. За разлику од самоувереног става на који су нас навикли, објављивали су резултате „на основу последњег обрађеног узорка“, који је само њима остао познат.
Све то је резултирало општом конфузијом у измученом српском бирачком телу. И поред чињенице да је СНС осигурао легитимитет за наредни период, ништа више није било јасно.
А онда се укључио и РИК.
Ljubinka sine, ide tata u RIK!
— Miroslawski (@TeniskiLakat) April 29, 2016
Уместо да се одмах сутрадан разреши дилема које странке су прешле цензус отворен је циклус бројања у милипроцентима, све док није обелодањен шокантан податак да је један глас пресудио да коалиција ДСС-Двери остане испод цензуса.
Томе је претходила, мало је рећи, бурна седница окончана општим кошкањем између чланова РИК-а и опозиционих посматрача, те је као резултат напете атмосфере једна чланица РИК-а збринута у Ургентном центру.
Изненађењима никад краја!
Као епилог те постизборне драме, указао се лидер ДС-а Бојан Пајтић позвавши своје гласаче да глас дају коалицији ДСС-Двери најављујући општу солидарност и позив на протесте.
У први мах, таква реакција вероватно је код већине изазвала позитивне реакције у смислу „Другу се у невољи помаже“. Колико год да нам може бити драга идеја уједињења опозиције, пре свега због евоцирања на младалачке успомене лупања у шерпе и лонце, не може а да не буде чудно што су тако лако и одједном постали толико солидарни и колегијални, иако пре само нешто више од десетак дана нису могли ни о чему да се договоре.
Да све буде још занимљивије свој допринос дао је и Предраг Аздејковић, први међу једнакима у српској геј заједници, који је такође подржао Двери под паролом: „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“.
Са друге стране, да све буде као у холивудском филму, потрудио се и српски војвода Војислав Шешељ најавивши општу побуну и излазак четника на улице уколико ДСС-Двери пређу цензус.
Ако томе додамо и упечатљиву изјаву премијера Вучића у првом постизборном интервјуу када је кроз омот свеже српске сланине која му је разгалила душу изјавио: „Да желим, могу да имам и 190 посланика!“, ауторки овог текста је више него драго што је 24. априла остала код куће и није учествовала у политичком циркусу непознатог редитеља.
