За књигу „Срби 1903-1914: Историја идеја“ чији је приређивач, уредник и аутор недавно је добио награду „Иларион Руварац“ Матице српске која му је додељена за најбоље дело из историографије за 2015. годину. Реч је о својеврсном зборнику текстова 22 аутора из различитих области који, обједињени, представљају увид у српску велику епоху и тзв. златно доба, али и академску полемику, пре свега са нашом актуелном, како Ковић каже, ревизионистичком историографијом.
„Ми се у последњих двадесетак година суочавамо са таласом ревизионистичке историографије. Она покушава да прилагоди тумачење историје нечему што је тренутни политички однос снага. Од Срба, који се рачунају као страна која је изгубила ратове из ′90-их, очекује се да ревидирају своју историју, а у фокусу је 19. век“, каже он.
Подсећајући да наука није догма и да се тамо где има дискусије не може очекивати једногласје, Ковић ипак доводи у везу историјски ревизионизам са тренутном политичком ситуацијом.
„Покушава се са усађивањем кривице и одговорности. Траже се узроци, рецимо Сребренице у Начертанију Илије Гарашанина, у делу Вука Караџића, у Његошу… Данас имате озбиљне српске историчаре који прихватају ту суштински неоколонијалну догму у којој се од вас тражи да сами себе оптужујете. Они и кажу да је доба 1903-1914. извор свих зала. Зашто? Зато што тај део српских историчара сматра да је главни извор невоља радикална странка Николе Пашића, онда се дође до Балканских ратова који се своде на српски прогон Албанаца, па се затим каже да је то једна линија која води од Светозара Марковића, Николе Пашића, Аписа и стигне се тако све до Слободана Милошевића. Данас имате српске историчаре који у томе проналазе протофашизам. У средишту те приче је теорија модернизације, а бити модеран, кад читате те историчаре, значи личити на Британце. И све што се разликује од историје Британаца — с тим нешто није у реду. Онда тражите узроке дефеката ваше сопствене историје и ваше политичке културе. То је изворно колонијални, аутоколонијални и аутошовинистички дискурс, усудио бих се да кажем“.
На питање да ли се јасно могу повући границе између академске полемике и дискредитације (један текст у књизи посвећен је оспоравању Јована Цвијића) Ковић каже:
„Свако има право да хвали или да оспорава, само се мора разлучити шта је наука. Када данас оспоравате Јована Цвијића који је умро пре сто година — а мртва уста не могу да се бране — ви у ствари легитимишете своју политичку позицију. Тако је и са добом 1903-1914. — легитимишете политичку позицију која је данас екстремно критична према српском национализму. Овде је у суштини реч о томе да ми покушавамо да оптужимо своје претке за сопствену слабост. То што смо урадили ′90-их је наша одговорност, а не Николе Пашића и краља Александра зато што су створили Југославију. Питање је шта ми данас чинимо и шта ћемо чинити. Најлакше је да оптужимо претке“.
О европском контексту данашње Србије и могућим сличностима са Србијом од пре једног века, Милош Ковић каже да онолико колико је тадашња Србија личила на тадашњу Европу, толико данашња Србија личи на данашњу Европу.
„Немате данас у Европи државнике оног формата какве сте имали тада. Погледајте данашњу Француску, њену културу и ону с почетка 20. века, Европа је данас под притиском тог севера, англоамеричког и германског корпуса земаља. Латинска Европа се ућутала у култури. Где су сада велики интелектуалци, где је Фелини у Италији, где је Сартр у Француској. У културном смислу, Европа се ућутала. Тако је и са Србијом. Долазе нам у Београд неки чиновници из ЕУ, безизражајни и још док су овде размишљају коју ће следећу позицију да заузму у Бриселу. Шта ће бити са нама —не занима их. Тако је и у култури. У Европи сада имамо терор политичке коректности, нови облик тоталитаризма, доба новог империјализма, колонијализма, које се ваља и покушава да сруши све пре собом. То је контекст у којем ми живимо, али видимо такође и да је, упркос свим катастрофама које смо прошли, наша култура и даље у стању да ствара великане, уметнике, спортисте… Само је питање да ли ће ова земља умети да им дâ шансу. Србија 1903-1914. је то умела. Данашња Србија тако нешто, бојим се, уме све мање“, закључује Ковић.
