Симић, по струци педијатар и породични лекар који је неколико месеци боравио на острву, у емисији „Спутњик интервју“ говори о томе како су на Лезбос стизали мали рибарски чамци у којима је било и по седамдесет миграната, чија су се деца удавила на путу ка бољем животу.
Зашто сте се одлучили на тај потез, да напустите удобан посао педијатра и породичног лекара у приватној пракси и одете на Лезбос да помогнете људима од којих свет поприлично зазире?
То се догодило случајно, на острво је требало да оде мој син, млади лекар, али није на време добио лиценцу, уместо њега сам отишао ја. Одлазак на Лезбос је годинама била моја жеља, а испуњење се поклопило са овим што се догађа, десила се права ствар.
Како сте се снашли тамо, судећи према извештавању медија, на острву је владао приличан хаос, чак је било сукоба међу мигрантима, какав је ваш утисак о тим људима?
Пре свега сам их гледао као пацијенте, људе којима је потребна медицинска помоћ. Трудио сам се да се максимално посветим томе. У почетку нисам имао времена да о томе размишљам и да причам с њима, јер је број пацијената у прве две недеље био и до три стотине током једног дана. Радио сам по 12 и више сати. У једном дану сам имао чак 325 пацијената. У почетку је био хаос, Само су Уједињене нације, преко којих сам радио, биле ту. Грчке организације су се држале по страни, као и грчки народ, који је био индиспониран. Касније су схватили да је тим људима заиста потребна помоћ. А људи који су долазили чамцима били су, у најмању руку, јадни. Готово свима је била потреба медицинска, али и помоћ у храни и одећи.
Да ли сте имали утисак да они организовано долазе на Лезбос?
Јесам и да се можда с њима манипулише. То сам схватио током једне ужасне ноћи када је један обичан рибарски брод довезао око триста миграната. Сви су били у мору, било је хладно, падала је киша, дувао хладан ветар. Били су дуже од сат времена у мору, сви су били промрзли, а велики део њих се удавио. Преминуло је двадесет петоро. На обалу су се сјатили лекари за које нисам ни знао да постоје, да су на острву. Тај ужасан тренутак је на мене оставио утисак да се знало да ће се то десити. Телевизије, новинари, сви су већ били ту и чекали. Било ми је непојмљиво да неко такве ствари ради са људима. Све је изгледало као нешто што се унапред знало.
Какав је био тај сусрет са смрћу, овде сте се са њом сусретали, али ово је ситуација у којој у 21. веку људи умиру управо из ових разлога које сте навели?
Имао сам сусрете са смрћу, пацијенте којима је била потреба реанимација, али ово је било нешто заиста ужасно, зато што је у том великом броју људи било доста деце. Од 25 људи који су се удавили, било је више од петнаесторо деце. То су била деца од по 5, 6 година, било је и млађих. Тај тренутак сам по себи је био језив. И сада ми је тешко да причам о томе, не бих желео да детаљишем. Тада сам схватио да је тим људима заиста потребна помоћ и да желим да се посветим том раду.
После почетног хаоса имали сте прилику да разговарате са њима, шта су вам рекли, зашто су се одлучили на путовање бродовима на којима су гинула њихова деца?
То нису били бродови, већ обични гумени чамци за 20 особа, али је њих било и по седамдесет. Седели су као сардине. Био сам љут на турску страну која је то радила. Они су ту само гледали финансије, ништа друго, само су их трпали у чамце. Деведесет одсто њих је први пут у животу видело море. То је раздаљина од шест километара, али је за њих то било страшно. То је била невиђена траума, посебно за децу. Буквално су седели једни на другима. Питао сам их зашто то раде, где су кренули, њихов одговор увек је био — у бољи живот. Већина је желела у Немачку. У почетку су то били људи који су имали новца, касније је пристизала и сиротиња.
Да ли је поред свих тих трагичних било и догађаја које ћете памтити по лепом, као тренутке среће?
Једна од предности овог посла је што сретнете људе, волонтере из целог света, од САД до Аустралије стекнете пријатеље. Нешто што ће остати урезано у мом сећању, отац је на рукама донео бебу од осам месеци која је готово била мртва, једва је дисала, рад срца јој је био потпуно успорен. Био сам сам, није било преводиоца, покушавао сам да извучем из њега шта се десило са бебом. На крају сам схватио да се ради о хипогликемији, великом паду нивоа шећера у крви. Беба није јела три дана. Отац је седео без гласа. Техничар и ја успели смо да направимо коктел који смо дали беби, знао сам да ће ускоро та беба да отвори очи. Рекао сам оцу, гледај на сат, за 20 минута беба ће отворити очи. Тако је и било, беба је одједном отворила очи, отворила уста. Отац је почео да плаче од среће, да ме грли, да ме љуби. Тај тренутак никада нећу заборавити.
