У дану када је велики Реал у Мадриду успео само једном да убаци лопту у мрежу Енглезима за још једно финале европске Лиге шампиона, ЕУ је успела да забије чак три. Коме, то ћемо још да видимо, а понајпре ће бити да је реч о аутоголовима.
За непуна 24 сата европска администрација је показала колико је доследна у својој недоследности.
У случају Турске није имала куд, јер ето миграната по други пут у Европи. Већ су је једном о јаду забавили, где опет. Зато је Европска комисија владама-чланицама ЕУ предложила либерализацију визног режима за турске држављане до краја јуна. ЕК је, наиме, оценила да је Турска, пред којом су била 72 услова за добијање безвизног режима, начинила „импресиван напредак“.
Очигледно су та 72 услова била слабашна у односу на један једини турски. Њега је пре 12 дана, у присуству немачке канцеларке Ангеле Меркел и председника Савета ЕУ Доналда Туска, јавно изрекао турски премијер Ахмет Давутоглу. Европским званичницима који су допутовали у Турску у покушају да дају замајац примени споразума ЕУ и Анкаре о решавању избегличке кризе, он је нимало „у рукавицама“ поручио — мигранти за безвизни режим држављанима Турске.
Анкара није дуго чекала одговор. Додуше, увијен мало у обланду звану „до краја јуна“, да се Власи не досете.
Србија без уцењивачког потенцијала
Србија очигледно нема толики уцењивачки потенцијал. Зато је у преостала два случаја вадила лопту из мреже.
У првом случају, по други пут за непуних месец дана, Хрватска је блокирала отварање Поглавља 23 у преговорима о приступању ЕУ, а у другом несумњиви политички притисци ЕУ довели су до тога да УЕФА прими Косово у чланство, мимо сопственог статута.
По систему нисам одавде, у оба случаја ЕУ се правила невешта. Ето, забога, демократско је право сваке чланице, па и Хрватске, да може да се изјасни како хоће. Џаба што су све остале чланице ЕУ биле за отварање спорног поглавља.
И од 8. априла, када се то десило први пут, европски званичници нису успели да убеде Хрватску да одустане од блокирања Србије, иако се на то обавезала, и иако су сами констатовали да ниједан од хрватских захтева нема директне везе са садржајем Поглавља 23.
Портпаролка шефице европске дипломатије Маја Коцијанчич је тада на питање новинара из Србије лаконски одговорила да „нема ништа ново да каже“.
Овога пута је стигао још безвезнији коментар да се консултације са Загребом настављају, како на иницијативу званичног Брисела, тако и појединих земаља чланица које критички гледају на овакво понашање Хрватске.
Да ли је сам Загреб баш толико моћан, или је у целој причи тек презентер нечије воље? Или да ли је Европа баш толико слаба у убеђивању? Врло сумњиво. Поготово када се само сетимо како је хитро реаговала Немачка и зачас убедила Загреб да, у јеку мигрантске кризе, на српско-хрватској граници одблокира камионе са робом. Кад се хоће, све се може.
Али када је пак било у питању убеђивање да Косово постане члан УЕФА, европским политичарима успеха очигледно није фалило. Није им сметало ни то што је директно погажен статут УЕФА да би циљ био постигнут.
Како рече шеф српске дипломатије Ивица Дачић, пријем Косова у УЕФА је евидентно одлука политичке природе и резултат великог притиска политике, што је само још једна опомена на чињеницу да живимо у свету интереса и политике, а не права и правила.
Прилози за листу недоследности ЕУ
Три случаја, три најновија прилога листи недоследности ЕУ. На то је недавно на Економском форуму на Јахорини указала и премијерка Републике Српске када је констатовала да су пред државе региона, које су кренуле пут ЕУ супротно правилима саме Уније, стављени дијаметрално супротни захтеви. Тако се, на пример, од Македоније тражи да децентрализује полицију, а од БиХ пак да је централизује. Наравно да би, како је приметила, били задовољени апетити одређених ентитета. У првом случају албанског, у другом бошњачког.
У корист чије штете ради ЕУ и за чије интересе? Има ли краја том срљању бирократског апарата спремног на испуњавање свакаквих налога зарад одбране позамашне бриселске апанаже. Срљању недостојном „старе даме“, „колевке демократије“, заговорници правих вредности, која је увек изналазила снагу да одговори и на најстрашније изазове пред којима се налазила.
У години у којој је и даље неопорављена од светске економске кризе и са сниженим прогнозама ионако невеликог привредног раста, додатно закомпликованом мигрантском кризом која је показала сву слабост Уније и јачање деснице, терористичким актима исламиста, редефинисањем њених правила игре по завршетку предстојећег референдума у Британији о останку у ЕУ, јасно је да је она већ загазила у промене.
То су неки у њој, очигледно, схватили о чему сведочи прво гласно опирање челника Француске и Аустрије понижавајућим условима које су Европи прописале САД у Трансатлантском трговинском и инвестиционом споразуму.
