Пројекат „Косово“ је, чини се, једина константа међународних односа. Западни стратези, чиновници, али и државе кубуре обиљем старих и новонасталих проблема, немају решења за прегршт догађаја и процеса, у некима чак јуре и сопствени реп, али Франкенштајнa дограђују без паузе.
Заокруживање државности ове творевине инсталиране на територији српске покрајине Косово и Метохија настављено је и јуче у Будимпешти на Конгресу Европске фудбалске уније.
Такозвани Фудбалски савез такозваног Косова постао је 55. члан УЕФА после тајног гласања, а да куриозитет буде већи, избор је обављен после неизгласавања предлога да Статут ове организације — према коме државе које нису признате од Уједињених нација не могу бити ни чланице УЕФА — буде промењен.
Кршење норми, правила и принципа настављено је и на фудбалском пољу — јер не иду у прилог спонзорима терориста. Зато „фудбалска“ вест из Мађарске није ништа друго до само још један у низу прилога на тему: Шта све можеш кад си „Косово“.
Шта јавља извор из Јапана
Фудбалски савез Србије тужиће УЕФА Међународном суду за спортску арбитражу у Лозани, одмах су најавили директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић и министар омладине и спорта Вања Удовичић.
„Косово није члан Уједињених нација и ова одлука пред сваким судом мора да падне“, казао је Ђурић. „Борићемо се да оповргнемо одлуку УЕФА. Фудбалери и деца која данас читају о овој одлуци губе поверење у овај систем“, рекао је Удовичић.
А јавио се и министар спољних послова Србије Ивица Дачић оценом да је „пријем Косова у УЕФА само још једна опомена да живимо у свету интереса и политике, а не права и правила“.
Калимеро је, како извори из Јапана блиски Спутњику тврде, такође неколико пута рекао: неправда!
Уозбиљимо се. Ситуација то налаже.
„Ко игра за рају и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику. Факат“.
Е, баш факат! Најбољи доказ ове максиме из песме „Забрањеног пушења“ јесте понашање српских (фудбалских и политичких) институција и званичника.
Наиме, све њихове изјаве, уз дужно поштовање чиновницима и апозицијама које иду уз њих, јесу играње за рају.
А једина тактика јесте кризни пи-ар, односно како умањити штету свог нечињења или државне немоћи.
Лоптање је поодавно политика
Фудбал је, изворно, игра за масе. Фудбал је, последњих деценија, индустрија. Фудбал је, на концу, и политика.
Једна од никад доказаних али и никад оспорених опаски јесте да су Енглези измисли стадионе да им пијани радници не би излазили на улице. Зар то није (социјална и дневна) политика?
Многи политички слогани, а Србија и њена политичка култура су један од најбољих доказа за то, смишљени су напољу па убачени на стадионе, али и они који су смишљени на трибинама изливали су се ван зидина стадиона. Зар и то није политика? Пошто је фудбал, као што рекосмо, и индустрија — онда је и та чињеница доказ да је фудбал политика, јер индустрије нема без политике која јој утре тло.
Ако после свега овога некога изненади мешање политике у фудбал, онда је он или наиван или се прави наиван.
Председник ФСС-а Томислав Караџић то сигурно није. Није наиван ни Ивица Дачић. А чини се да не мисле „да се једе све што лети“ ни Ђурић и Удовичић.
Иако је строго забрањено мешање државе у фудбалску организацију, постоји нешто што се зове тајна дипломатија. Спонзори терориста — при чему под овим термином никако не мислимо на Фадиља Вокрија, играчку легенду и садашњег председника такозваног косовског фудбалског савеза — са нечега што себе назива „Косово“ су излобирали овакву одлуку.
Као што нису излобирали пријем у Унеско. Као што ће за коју недељу излобирати и пријем „Косова“ у ФИФА. Као што су излобирали пријем спортиста са „Косова“ и у друге европске и међународне спортске савезе, а првенствено у Међународни олимпијски комитет.
Не сме бити изненађења
Кад је децембра 2014. „Косово“ примљено, без гласова против, у МОК, тадашњи и садашњи министар спорта Удовичић је истакао како ће „уложити максималне напоре да спрече све негативне појаве и догађаје који могу да уследе као последица овакве одлуке приликом одржавања свих будућих међународних такмичења“.
Да ли је спречио? Очигледно није. Да ли је могао да спречи? Очигледно није.
Шта је радио (и он и држава у чијој је служби) од децембра 2014. до маја 2016, не знамо. Али знамо да оно што је чињено, ако је чињено, није било довољно. И још више знамо да је за било какво накнадно чињење (пре)касно.
Да ли ово значи да сугеришемо признање „Косова“? Никако. И никад.
Али сугеришемо да се не игра за рају — јер раја зна да у међународним односима, па и „фудбалским“, не влада закон, већ правило јачег. Зато уместо губљења времена на кукњаву и тужбе, треба учинити све да Србија не игра званичне утакмице против „Косова“, јер је то ем правило ФИФА и УЕФА, ем је лакше за лобирање, ем ће спасити животе.
Најважније — треба гледати да не дође до неког новог гласања у Унеску или неким другим специјализованим организацијама УН, које ће нас „изненадити“.
