Сматрам да је скандалозно то што је Влада годину дана чекала да се огласи по питању конкурса за избор управника куће, да годину дана ћути и понаша се као да се тај конкурс није ни догодио, каже за „Спутњик“ редитељка Татјана Мандић Ригонат и додаје:
„Уопште не желим да полемишем на тему да ли Божидар Ђуровић или Дејан Савић. На Влади је било да прихвати оно што је одабрао УО и препоручио министар културе, или да то одбаци.“
Редитељка са сталним запослењем у националном театру, коментаришући ситуацију у овој кући каже да је она слична укупној ситуацији у друштву јер „све зависи од личне снаге, харизме, храбрости и упорности појединаца“.
„Имали смо фантастичну сезону, одигране су веома значајне представе од ’Родољубаца‘, ’Марије Стјуарт‘, до ’Беле кафе‘ и ’Сирана‘. Какво год да је било и какве год фазе да је пролазило, Народно позориште је увек имало добре представе“, напомиње она.
Са тим истим мерилом — урадити добру представу — ова редитељка почела је недавно пробе Чеховљевог „Иванова“, прве драме славног писца коју је написао са 27 година и за десетак дана.
Зашто „Иванов“ а не, рецимо „Три сестре“, „Вишњик“ или „Ујка Вања“?
— Дуго је у мени расла жеља да се сусретнем са Чеховљевим универзумом, а „Иванов“ је вероватно најближи у мом тренутном поимању света, себе и времена. Та драма управо у својој несавршености остаје отворена за нова читања и за неку врсту истраживања позоришног језика и Чеховљевог света. Иванов је комад замка, за њега кажу да је руски Хамлет. Он је антијунак, човек у најбољим годинама који је био веома ватрен и оптимистичан, гледао је у живот с поверењем са којим се, као сам каже, гледа у очи сопствене мајке, а онда је одједном пао у депресију, постао је уморан. Мислим да је то питање умора од живота, тај осећај засићености, нешто са чим могу генерацијски да се идентификујем.
— Чеховљев јунак више не разуме себе ни свет у којем живи. Свет је постао толико контрадикторан, изломио се на хиљаду комадића и тешко га је повезати у целину. А када човек више не може да ратује са светом, ту енергију окреће против себе самог. И то врћење укруг и окретање животне енергије против живота јесте нешто што препознајемо као нашу причу. Није случајно што се „Иванов“ сада поставља на многим светским сценама. Очигледно у том лику и у тој драми има нешто што осећамо као тињајуће у времену у коме живимо.
Пре Чехова радили сте режију и драматизацију романа „Зли дуси“ Достојевског.
— Имала сам прилику неколико пута да радим оно што је сфера мог интересовања независно од позоришта. Привлачи ме руска класика али и савремена руска драма. Први велики руски роман који сам режирала био је „Лолита“ В. Набокова, потом сам радила драматизацију „Мртвих душа“, Достојевског и сада Чехова. То су различити писци. Код Достојевског су ликови као ужарене идеје које човека или униште или препороде. Код Чехова је то потпуно друга врста приступа људима — код њега је то човек у малом, са свим својим слабостима.
