Екрани разних димензија постали су наши прозори у свет, али и нека врста непробојних оквира који нам ограничавају поглед на оно што нас заиста окружује. Посебно су угрожене младе генерације које, уместо да свет истражују разговарајући, путујући, читајући, своје битисање своде на виртуелну разоноду — мобилне апликације, игрице и електронску комуникацију засновану на скраћеницама.
Ова слика постаје још суморнија захваљујући медијима који живот своде на политику, док су култура, уметност, књижевност и други важни сегменти живота с идентитетом потпуно маргинализовани.
Мањина која покушава да се домогне површине бори се против ветрењача попут славног јунака Мигела де Сервантеса, у чију се славу, заједно с другим књижевним генијем — Вилијамом Шекспиром, управо у суботу обележава Светски дан књиге.
Овај датум Спутњик је обележио разговором с писцем и академиком Миром Вуксановићем, писцем и издавачем Владиславом Бајцем и књижевним критичарем Александром Јерковом, који су били гости у емисији „Орбита културе“.
Књига се, нажалост, не може прогласити слављеницом на овај дан, сматрају наши саговорници. Разлози су бројни и захватају све сегменте друштва, а најугроженије су младе генерације.
Преполовљени Дон Кихот и копи-пејст Андрић
„Пре неколико дана срео сам професорку шпанске књижевности која ми је испричала да њени студенти могу да читају само други део ’Дон Кихота‘ јер неки образац који се попуњава не може да прими целу књигу — није предвиђено да студент који изучава шпанску књижевност прочита целог ’Дон Кихота‘“, прича Миро Вуксановић.
Он наводи и поражавајући пример из школских клупа. Ученици једног одељења добили су задатак да напишу састав о приповеткама Иве Андрића. Само двоје ђака је написало оно што је мислило, а двадесет осморо је донело готов задатак „скинут“ с интернета.
„Онда вам је јасно како почиње припрема људи који треба да воле књигу. То се мора неговати од куће, од основне школе. Лектира је изгубила онај значај који је имала, а и студенте штите од тога колико ће прочитати“, упозорава Вуксановић.
Према речима Александра Јеркова, оно што се дешава на универзитету представља одраз свеопште комерцијализације и продукционизма.
„Више се не образују људи који ће постати самостални, целовити грађани, личности, него се тежи прављењу производа, а то је свршени студент. Он је то пет година, после иде да се школује за нешто друго, мења послове и постаје полуфабрикат за цео живот“, каже Јерков.
Владислав Бајац примећује да се данашњи студенти и гимназијалци изузетно брзо умарају, да нису у стању да изађу на крај са свим обавезама које имају.
„Не можемо кривити њих, него општу друштвену стварност због које мислимо да су бројеви, цифре, новац и сва та потпуно сулуда мерила, постали основа за оно што радимо“, каже Бајац.
Миро Вуксановић наглашава да је овакво стање ствари глобални тренд.
„У глобалном потрошачком друштву, потрошач није онај који само узима оно што му је потребно за живот, већ смо сви ми постали општи потрошачи политичког живота. Данас су главни ликови у нашим животима политичари, а одатле долазимо до тога шта најчешће читамо и о чему најчешће причамо“, упозорава Вуксановић.
Политика нам је одавно, надовезује се Владислав Бајац, ушла у спаваће собе и купатила, односно у најинтимније делове нашег живота.
„Поразно је што је то дозвољено јер је последица свега тога интелектуална лењост, недостатак рада на умовима људи. Та лењост се проширила свуда, а не може се стално очекивати од људи који се баве културом да улажу енормне напоре да би запушили рупе опште свести. То морају бити акција и реакција, то мора да се подели, да свако има своју улогу“, наводи Бајац.
Хвл, бзв, позз
„Клинци сада сви пиље у телефон, у неки носач, неки таблет, неки компјутерчић. И не читају. Они би исто тако на тим својим телефончићима могли да читају песме, могли би чак да слушају врхунске изведбе наших најлепших песама, али ко их на то било чиме подстиче“, пита се Александар Јерков.
Миро Вуксановић указује на још једну, забрињавајућу димензију зависности од интернет разоноде, која представља опасност за језик, па самим тим и за идентитет: „’Хвала‘ је постало ’хвл‘, ’поздрав‘ је постао ’позз‘ и тако редом“.
„Од те деце су настали сви ови које гледамо око себе. Дозволили смо да деца из које ће се генерисати ситни лопови и преваранти и мангупи одређују атмосферу између вршњака. Кад се дете вине изнад свега тога и има симболичке жеље, чита, напреже се, онда српски систем образовања каже: То је твоја приватна ствар, то што се ти такмичиш, то је твој мотив, то је нешто што си ти сам од себе хтео“, каже Александар Јерков.
Према мишљењу Владислава Бајца, у савременом потрошачком друштву мешају се индивидуалност и самодовољност.
„Друштво и држава су допринели томе да унутар потрошачке културе будемо самозадовољни и да заборавимо да је развој индивидуалне мисли, заправо, основ свега овога о чему причамо“, закључује Владислав Бајац.
