Београдски „Бесмртни пук“ разликује се од оних који су марширали другим светским метрополама — у Београду су се окупили сви — потомци су носили фотографије предака који су се борили у свим ратовима од 1904. до 1999. Јер сви су дали животе за своју земљу, било да су је бранили од Аустро-Угарске, Немачке или НАТО-а.
На мегдан са самурајем
Читалац ће се можда запитати зашто је у „Бесмртном пуку“ било оних који су носили фотографије својих предака из 1904, када је српски народ ту годину проживео у миру. То је тачно, али 1904. године почео је руско-јапански рат, а црногорски краљ Никола послао је одред од 180 добровољаца да помогну савезничкој Русији. Међу добровољцима се налазио и Алекса Лексо Саичић, чију слику у „Бесмртном пуку“ носи његов сестрић Никола Алексић.
„Када су се код Порт Артура сучелиле руска и јапанска војска, уочи битке изашао је самурај и позивао противнике на мегдан. Док су се руски генерали хватали за главу кога да пошаљу, јер обичај мегданџија није постојао у Русији, док је то код нас био део фолклора, Лексо се пријавио као добровољац. Са олакшањем су му дозволили и лако је победио самураја“, прича Алексић.
Лакоћа са којом је Лексо Саичић победио јапанског противника долази од тога што је техника борбе црногорским јатаганом била напреднија од технике борбе јапанским мачем — катаном.
Лексо Саичић је у Русији слављен као национални херој. Добио је бројна одликовања, а Орденом свете Ане 2. степена одликован је као једини странац у историји.
Ратна љубав Шумадинца и Босанке
Поред страхота које је донео, у рату су се родиле и многе љубави које би биле немогуће да се људи из разних крајева Југославије нису стекли у једној војсци.
„Дошао сам овде зато што сам рођен делимично захваљујући руској авијацији“, каже Филип Вукајловић, који у „Бесмртном пуку“ носи две фотографије — оца и мајке. Отац Шумадинац, кренуо је у рат као борац Крагујевачког батаљона 1. пролетерске бригаде и са њом је прошао сва најважнија југословенска бојишта — Игман, Неретву, Сутјеску…
Тешко је рањен 1944. и са партизанског аеродрома на Купресу пребачен је совјетским авионом у болницу у италијански град Бари. Другим авионом, такође совјетским, у Бари је, као млада болничарка, стигла Вукајловићева мајка, која је била борац 3. крајишке бригаде.
„У Барију су се упознали, 1945. су дошли у Београд, основали породицу и изродили четворо деце. Никада се не би срели да није било те борбе коју су водили“, прича Вукајловић.
Бициклом кроз рат
Легенда југословенског и српског бициклизма Живорад Жика Мићић у „Бесмртни пук“ је дошао као учесник рата, да, како каже, поздрави другове који су у њему оставили животе.
„Нас троје бициклиста је од Раље и Младеновца ослобађало Београд, а тројица бициклиста су погинули, Козић, Нешић и Босиљчић“, сећа се Мићић, олимпијац и освајач многих југословенских и светских трофеја.
Мићић је био мотоциклиста у штабу Прве армије, којом је командовао генерал Пеко Дапчевић.
„Пре тога никада нисам возио мотор. Запленили смо један од Немаца у Раљи када су се повлачили, БМВ са приколицом и возио сам га до Загреба без проблема“, каже Мићић.
За Пека Дапчевића, чији је курир био, Мићић каже да је био добар командант, али и „пргав и оштар“. Међутим, Мићић не може, а да се не присети колико је младића дало животе на Сремском фронту. Тешко му је, каже, и да прича о томе. Једино што понавља када му се постави питање о Сремском фронту је „страшно“. Не може, каже, да заборави на страхоте кроз које је прошао и шта је видео после пробоја Сремског фронта.
Мићић је бициклизмом наставио да се бави чим су борбе престале. Из Загреба је отишао за Ниш, где се мало одморио и одмах потом је учествовао у првој етапној бициклистичкој трци од Трста до бугарског града Варне.