Знала сам да је пушење забрањено, али не и у коликој мери. Тек касније сам схватила да је пушење дозвољено само у зонама где је то јасно назначено. Тако је и са аеродромом. „Запалила“ сам тамо где не треба.
„Не говорите руски“, наставила је она.
На лошем руском одговорила сам да разумем, али да га слабо говорим.
„Пређите тамо“, показала ми је на место, само два корака удаљено од места где сам стајала, враћајући ми пасош.
„Добро сам прошла“, помислила сам. Вероватно ми је „прогледала кроз прсте“ након што је видела да сам из Србије. Прошла сам без казне.
И заиста, током мог седмодневног боравка у руској престоници осетила сам топлину и осмехе на лицима Руса када чују реч — „Сербија“ или реченицу: „Да, ја Сербка“.
Иако сам великим делом у Москву отишла због војне параде која је одржана 9. маја поводом обележавања Дана победе над фашизмом, ту чувену руску војну машинерију због јаких мера безбедности и велике гужве нисам успела да видим.
Моје разочарање одагнала је руска авијација која је неколико минута надлетала руску престоницу, остављајући на ведром московском небу трагове у бојама руске заставе. Задивљујуће!
Срећа, понос, усхићење, али и понека суза могла се видети на озареним лицима људи чије су очи, као и моје, биле „приковане“ за небо.
Свесни су своје богате историје и културе, поносни су на своје претке и на своју државу.
„Знају колико су велики и моћни“, помислила сам.
Москва — грандиозна руска метропола. Град широких улица и булевара, огромних паркова и тргова, величанствених споменика, музеја, галерија и библиотека. Град прелепих историјских зграда, иза којих извирују златне куполе православних светиња.
И сама вожња бродићем по реци Москви одузима дах. Док сунце пржи, а московски поветарац шиба у лице, смењују се слике — зидине Кремља, Црква Василија Блаженог, Храм Христа Спаситеља, споменик Петру Великом, Парк културе и једна од седам Стаљинових „висотки“, пред којом, због њене импресивне величине, човек занеми.
Одмах сам схватила да је Москву немогуће обићи за недељу дана. Чак није могуће видети ни све оно што је у сваком туристичком водичу обележено са ознаком „под обавезно“.
Дању град плени својом несвакидашњом лепотом — препун је зеленила, разнобојног цвећа и фонтана. Блиставо чист.
Ноћу мења свој изглед — сија другачијим сјајем, живи неки свој другачији живот и одише посебном атмосфером. Осветљен је специјалним лампионима и великим светлећим рекламама и неонкама. У исто време спаја неспојиво — представља призор из бајке, уоквирен царским палатама и романтичним калдрмисаним уличицама, и модеран, космполитски град са огромним булеварима, начичканим ресторанима, дискотекама, баровима и клубовима.
Ту резервисаност и уздржаност Руса према странцима, о којој сам много слушала пре одласка у Москву, нисам осетила, осим код униформисаних лица. Али, чак и њих „разоружава“ та магична реч — „Сербија“. Поткраде се по који осмех.
Мере безбедности су велике. Свуда је полиције и сензора — у метроу, тржним центрима, на улицама… Ништа се не препушта случају. У граду у којем по различитим проценама живи од 15 до 20 милиона становника, осећала сам се потпуно безбедно.
Шаренило боја и радост због доласка пролећа након дуге и хладне зиме осликавала се и на улицама града. Рускиње, у хаљинама цветних десена, обуће јарких боја и са шареним марамама весело су корачале градом, на вртоглаво високим потпетицама, упијајући сваки зрачак сунца. То усхићење као да преносе и на пролазнике — туристе, који радознало, широм отворених очију упијају сваку слику овог града. Атмосфера се пренела и на мене, па сам се недалеко од Црвеног трга, на позив уличног оркестра да отпевам „Каћушу“, ту популарну совјетску песму из времена Другог светског рата, сасвим спонтано дохватила микрофона.
У граду се од краја априла, у славу пролећа одржава вишедневна манифестација „Московско пролеће“ па су готово све централне улице украшене цветним „олтарима“, као и разноврсним и разнобојним украсима од папира. На скоро сваком кораку можете купити мед и друге лековите руске производе, као и чувене „бабушке“ које „извиру“ иза сваког ћошка.
У Измајилову, на пијаци сувенира, или у чувеној московској уличици — Стари Арбат, чак се можете и цењкати. Цене сувенира су разноврсне, варирају од око 400 рубаља (нешто мање од четири евра) па до неколико десетина хиљада рубаља за „бабушку“. Уз мало среће и трговачког умећа цену можете и драстично „оборити“.
Цене у Москви су, могло би се рећи, прихватљиве за једну такву метрополу, али не и за просечан српски џеп.
У зависности од тога колико сте спремни да издвојите, две особе у ресторану могу пристојно ручати за око 50 евра или нешто појести „с ногу“ за десетак евра. Наравно, овде раде и ресторани и клубови у које обичан смртник не може ни да провири, а камоли да уђе. Ту се бутељке вина „мере“ стотинама и хиљадама евра.
Слично је и са продавницама. Москва је једна огромна тржница у којој се могу наћи сви светски брендови, од оних намењених средњој класи до оних најпрестижнијих брендова високе моде, намењених богатој руској елити.
Руска кухиња је знатно лаганија од српске. Обилује поврћем, са много мање масти, а веома су заступљене грузијска, узбекистанска, украјинска, јапанска и друге светске кухиње…
Боршч (супа од цвекле), хачапури (пита за разним надевима), пељмени или како их још описују „сибирски равиоли“ (тесто налик равиолама пуњено млевеним месом), долме (сармице), плов (пилав од јагњећег или телећег меса) — су само нека од јела чије сам укусе осетила и у којима сам уживала. Сладила сам се чувеном руском тортом — „медовик“, коју овде радо готови свака домаћица.
Од националних пића пије се вотка (без лимуна и леда, само фино охлађена), квас, морс (слатко-киселкасти сок који се прави од кљукве, нешто налик брусници). Пију се и вина — кримска или из других руских региона и она из увоза. Воле Руси и пивом да залију.
Са цигаретом са почела, са њом и да завршим…
„Не могу да верујем да ћете ми дозволити да запалим цигарету“, кажем усхићено таксисти са задњег седишта луксузне беле лимузине, док ме је у повратку за Београд возио на аеродром Шереметјево.
„Тhis is Moscow, everything is possible“, одговара поносно, на лошем енглеском, таксиста пореклом из Јерменије.
„Да. Баш тако“, помислих. „Ово чудо заиста треба осетити и доживети. Вратићу се ја!“.
