Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација једини је међународно признати документ који Србији гарантује суверенитет над Косовом и Метохијом. У исто време, она је и основа документа о нормализацији односа Београда и Приштине, то јест Бриселског споразума. Ова два документа имају још један заједнички именитељ — ни један ни други нису до краја примењени.
Да ствари не иду својим током, приметио је у свом извештају о раду Унмика уочи седнице Савета безбедности УН и генерални секретар Бан Ки Мун, који је „изразио забринутост због споре примене договореног у дијалогу Београда и Приштине у последњих годину дана“. С обзиром да се иста „песма“ чује и из Брисела, који је гарант бриселског документа, питање је ко је задужен за надгледање реализације донетих документа? Ко брине како се и да ли се они примењују на терену? Ко је одговоран за спровођење Резолуција 1244, а ко за спровођење бриселског споразума? Да ли су ови споразуми за неке само „мртво слово она папиру“, јер одредба из Резолуције 1244, по којој је 1.000 припадника српске војске и полицијe требало да буде враћено на Косово под комадом Kфора никада није реализована, а чини се да ће исту судбину, како сада ствари стоје, дочекати и одредба о формирању Заједнице српских општина, договорена у бриселским преговорима.
Милован Дрецун, председник Одбора за Косово и Метохију у скупштини претходног сазива, објашњава да нема никакве дилеме да је Резолуција 1244 и што се тиче Србије и што се тиче Савета безбедности Уједињених нација на снази. Он каже да друга резолуција која би Косово и Метохију третирала другачије у СБ УН није донета као и да је Унмик и даље присутан на Космету.
„У СБ се расправља о стању на Косову у оквиру Резолуције 1244. Снаге Кфора су тамо распоређене према тој Резолуцији, тако да нема ниједног основа да се каже да Резолуција 1244 није на снази. Друга ствар је што део чланица УН и СБ, посебно оних сталних које су дужне да поштују важећу Резолуцију, у практичном понашању њу поништавају тако што подржавају акт једнострано проглашене независности Косова. Један број чланица УН признаје Косово као некакву државу и самим тим покушава да поништи Резолуцију 1244. Али у формалном смислу она је и даље на снази и за нас је то један од најјачих аргумента у спречавању коначне сецесије Косова, и њеног пријема у УН“, објашњава Дрецун.
Наш саговорник каже да је на Савету безбедности да се старао о томе како се одредбе донете Резолуција спроводе на терену.
„УН и СБ имају свакако највећу одговорност, а Србија је наравно директно заинтересована за то јер се ради о делу њене територије, јер се та Резолуција спроводи на њеном делу територије. Посебну одговорност има СБ, а пре свега сталне чланице, где видимо опет да поједине чланице ту резолуцију не поштују самим тим што су признале Косово. С друге стране, имамо парадоксалну ситуацију јер те исте државе у оквиру те Резолуцији расправљају, чиме потврђују да је на снази“, наводи Дрецун.
Он напомиње да ни Бриселски споразум није у супротности са Резолуцијом 1244, јер се он спроводи у статусно неутралном оквиру, што је у складу са Резолуцијом 1244 јер ми преговарамо са привременим институцијама Приштине, које себе третирају као некакву „засебну и независну државу“.
„Међутим, званично, ми имамо потврду Европске уније, која је покровитељ овог споразума, да се ради о статусно неутралном оквиру и зато се не може говорити да је Бриселски споразум у супротности за Резолуцијом СБ УН. Наравно да је сада ту највећи проблем што Приштина не жели да реализује, да тако кажем, стуб тог преговора — формирање Заједнице српских општина, и стално проналази нове изговоре да то избегне смишљајући нереалне захтеве како би избегла, или одложила формирање ЗСО. Покушавајући да натера ЕУ и Србију да се о томе поново преговара“, напомиње Дрецун.
Наш саговорник додаје да је на ЕУ да надгледа договорено, као и да од тога зависи даљи процес.
„ЕУ би требало да буде много одлучнија јер ако нема ЗСО, нема ни нормализације односа и онда све пада у воду. ЕУ и наравно Вашингтон сносе највећу одговорност да Приштину убеде да испоштује договорено“, напомиње он.
У међувремену Косово наставља по старом. Тако косовска министарка за дијалог Едита Тахири више не прича, већ „тврди да ће демаркација границе са Србијом“ бити приоритет у наредној рунди разговора са Београдом, и додаје да је то питање на агенди од 2014. године.
„Приштина очекује да се разговори са Београдом заврше међусобним признањем двеју држава“, изјавила је Тахири.
Генерални секретар УН је приметио поводом политичке атмосфера на КиМ „да насиље у сваком облику остаје неприхватљиво средство изражавања политичких ставова“ и поновио је апел свим косовским лидерима да делују одговорно када расправљају о горућим проблемима.
Уз извештај генералног секретара УН објављен је и анекс извештаја високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Федерике Могерини о деловању Еулекса у истом периоду.
