Државе које зависе од продаје нафте стално се сусрећу са овим проблемом. Оне пате од такозване „холандске болести“ — таквог стања економије у којем извоз сировина гуши развој индустријске производње, а благостање државе у директно зависи од непредвиђених колебања светских цена. На крају крајева, нафта је ограничени и необновљиви ресурс и стога је питање рационалне потрошње добијених, односно уштеђених средстава од њене продаје, веома важно питање за државе-извознице црног злата.
Како би економије што мање била у зависном положају у односу на разне непредвиђене околности на тржишту, средства зарађена у време када нафта бележи високе цене на светском тржишту чувају се на рачунима централних банака или акумулирају у специјалним фондовима. Овакве економско-финансијске структуре су се појавиле '70-их година прошлог века. Општи принцип рада ових институција је да се новац акумулира кад је цена нафте висока, а троши кад цена падне.
Благо викинга и Ескима
Норвешка, чију четвртину БДП-а чине приходи остварени у нафтној индустрији, има најбогатији фонд националног благостања са активама у вредности од 870 милијарди долара. Чак 9.000 компанија широм света има свој удео у овом фонду. Највећи купци његових акција су „Нестле“ и „Епл“. Осим тога, фонд је власник немачких, јапанских и америчких државних обвезница. Велики број експерата подвлачи и високу транспарентност и прецизност улагања, инвестирања и употребе норвешких средстава.
У првом кварталу 2016. године Норвешки државни пензиони фонд је забележио губитак од 10 милијарди долара због пада цена акција на светским тржиштима. У трећем кварталу 2015. године Нафтни фонд је забележио највеће губитке за последње четири године, док је четврти квартал завршио у плусу за 3,6 одсто.
Економија Норвешке у великој мери губи због пада цена нафте: прошле године су приходи од извоза црног злата пали за 27 одсто у односу на 2014. годину (са 62 милијарде на 45 милијарди долара). Зато сада Норвешка „вади“ 25 милијарди долара своје неприкосновене уштеђевине са намером да оживи економију.
Свој фонд има и америчка држава Аљаска. Такозвани Трајни фонд основан је 1976. године и у њега се слива 25 одсто средстава које влада добије од нафтних компанија (од пореза, дозвола за бушење и такси за коришћење гасовода). Део новца одлази директно становницима Аљаске, који су на пример 2014. године добили по 1.884 долара. Портфолио овог фонда садржи и акције компанија САД, америчке државне облигације, али и хартије од вредности других држава, као и непокретности и друго.
Злато из песка
Један од највећих произвођача и извозника нафте на светско тржиште је Кувајт, који је свој новац из фонда трошио после Првог заливског рата. Током '60-их и '70-их година 20. века је на рачуну Фонда генералних резерви као и Фонда будућих генерација било акумулирано много новца, али је он био употребљен за обнављање земље. На рачун Фонда будућих генерација и данас одлази 10 одсто државних прихода, независно од кретања цена нафте на тржишту. Новац се улаже у хартије од вредности, односно државне обвезнице разних земаља.
Интересантно је да највећи светски произвођач нафте — Саудијска Арабија — нема одвојени фонд штедње. Од 90 до 95 одсто прихода од продаје нафте одлази у државну касу Краљевства. Због глобалног пада цена сировина у априлу је принц Мухамед бин Салман саопштио да се Краљевство припрема за „сумрак нафтног века“ и планира да створи суверени фонд чији би задатак био да се бори са последицама зависности државних прихода од продаје нафте.
Неки други (не)успешни примери
У Венецуели, где постоји Фонд макроекономске стабилизације, правила у вези са попуњавањем резерви стално су се мењала, а државни буџет је редовно бележио дефицит. За време владавине Уга Чавеза, сав уштеђени новац је био потрошен на подизање стандарда грађана, а од фондова су остале само успомене.
Ни искуство Нигерије није много боље. Наиме, 2004. године ова држава је у свом фонду имала 50 одсто прихода од нафте продате током 2003. године. Ипак, већ у новембру исте године, од тих средстава је било потрошено 280 милиона долара за компензацију цена бензина грађанима.
На постсовјетском простору постоје државе које стварањем фондова покушавају да ублаже шокове које би њихове привреде могле доживети због колебања цена нафте. Тако је Азербејџан основао Државни нафтни фонд 1999. године, а 1. априла 2016. његове активе износиле су 34,24 милијарде долара. Казахстан је 2001. године формирао сопствени Национални нафтни фонд, који се пуни делом прихода нафтних компанија. Године 2012. су отворили трезоре овог фонда, а 2014. године је било потрошено 10 милијарди долара како би се санирале последице кризе.
А како стоје ствари у Русији?
Зависност економије и финансијског система Русије од спољноекономских фактора, мотивисали су владу да створи Стабилизациони фонд 2004. године. Идеја је била да се у овом фонду чувају средства прикупљена од пореза и такси на експлоатацију нафте и других сировина. Новац је улаган у куповину девиза и обвезница других држава. Средства из Стабилизационог фонда користила су се за отплату спољног дуга.
Током двехиљадитих се, с обзиром на растуће цене нафте Стабилизациони фонд брзо пунио, а 2008. године је у њему већ било 157 милијарди долара. Израчунато је тада да би у овај фонд требало да одлази 7 одсто од укупног БДП-а, како би могао да подржи економију у условима кризе у наредне 2 до 3 године. За то време би влада усвајала нове буџете који би имали мањи обим давања, па и социјалних, а фонд би могао да испуни своју мисију, односно да обезбеди лакши пролаз кроз турбулентна кризна времена.
Фонд је 1. фебруара 2008. године подељен на два дела: Резервни фонд са 125 милијарди долара активе и Фонд националног благостања са 32 милијарде. Овај други је био осмишљен као пензиони фонд у којем се чува новац који би обезбеђивао благостање за будуће генерације.
Фондовима се управља на различите начине. Резервни фонд чува средства у валутама и државним обвезницама најликвиднијих држава, односно у оним средствима која се лако могу „заменити“ за живи новац. Фонд националног благостања, осим већ наведених средстава, може да инвестира у инфраструктурне пројекте унутар земље.
У последње време се средства Резервног фонда користе за покриће дефицита буџета.
