Била је ово кључна порука са регионалне стручне конференције „Требају ли Западном Балкану термоелектране?“, коју су, под институционалним покровитељством Министарства рударства и енергетике, данас организовали интернет-портал „Балкан магазин“ и „Бизнис енд економи центар“.
Требају ли Западном Балкану термоелектране?
На ово питање покушали су да дају одговор министар енергетике у техничкој влади Александар Антић, представници Министарства пољопривреде и заштите животне средине, представници Енергетске заједнице ЈИЕ, електропривреда Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније, Секретаријата за заштиту животне средине Београда као и стручњаци и представници академске јавности.
Влада Републике Србије усвојила је стратегију развоја енергетике до 2025. године са пројекцијама до 2030. године, баш како би покушала да одговори на нека од ових питања. Како је оценио министар енергетике Александар Антић, у последње две године усвојен је и нови закон о енергетици, који је сасвим имплементирао регулативу ЕУ, тзв. Трећи енергетски пакет.
„Треба сагледати реалност да је 99 одсто резерви енергената у Србији угаљ и да се 70 одсто електричне енергије производи из угља. С друге стране, ми производимо 38 теравати сати електричне енергије годишње, а 70 одсто од тога из угља, због чега нисмо срећни. Морамо да сагледамо како да умањимо негативне ефекте тога. Али, такође, треба да сагледамо и окружење и реалност. Нема пуно елемената за тезу да Србија или Западни Балкан учествују у локалном или глобалном загађењу“, истакао је Антић.
На исто питање, експерт за животну средину Енергетске заједнице (ЕЗ) Југоисточне Европе Петер Вајда одговара са — можда.
Весна Митровић, начелница одељења за заштиту природних ресурса у Министарству пољопривреде и заштите животне средине, подсетила је да Србију очекује отварање Поглавља 27, које се односи на заштиту животне средине.
„Имамо обавезу да имплементирамо регулативу ЕУ. Чека нас велики посао“, напоменула је Митровићева.
Александар Јаковљевић, директор Сектора за стратегију ЕПС-а, гледајући примере из окружења, закључује да свака земља уважава ресурсе које има.
„Да бисмо испунили све преузете обавезе у заштити животне средине, ми планирамо улагања од укупно милијарду евра, пре свега у термоелектране, и то највише у заштиту ваздуха“, рекао је Јаковљевић.
Планови ЕПС-а су да се до 2026. године емисија сумпор-диоксида смањи за 92 одсто, оксида азота за 46 одсто, а емисија прашкастих честица за 84 одсто.
Слична расправа води се и у Црној Гори. Иван Мрваљевић, члан тима ЕПЦГ у пројекту изградње другог блока ТЕ Пљевља истакао је да је енергетска независност главни разлог зашто се улази у овај пројекат.
„Термоелектрана не само да је потребна већ је и неопходна за електроенергетски систем Црне Горе“, поручио је Мрваљевић.
Сличан пројекат већ четири године спроводи Град Београд, који, према речима Јасмине Маџгаљ из Секретаријата за заштиту животне средине, ради на гашењу индивидуалних котларница и повезивању на систем даљинског грејања.
Једна од алтернатива угљу о којој се можда и не размишља довољно је нуклеарна енергија. Додуше, још увек је на снази мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, али и сама цена изградње нуклеарке чини је немогућом за Србију, пошто изградња мање нуклеарке, као што је Кршко, кошта 4,5 милијарде евра.
