Као још један инструмент служи и невладина организација „Меџлис кримско-татарског народа“, чији је лидер Рефат Чубаров посланик Врховне раде Украјине. Чубаров се, заједно са својим сарадницима, такође посланицима Раде, Ленуром Исламовим и Мустафом Џемилевим, одликује веома агресивним ставовима према грађанима Крима — залагали су се (неуспешно, јер нису могли да прикупе довољан број људи) за формирање кримско-татарске јединице у оквиру украјинске војске, а заједно са активистима Десног сектора и њиховог злогласног батаљона „Азов“, прекинули су довод струје из Украјине на Крим.
Екстремизам Меџлиса изазвао је забрану његових активности на Криму и у Русији, а портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова рекла је да је Меџлис својим екстремистичким акцијама, не једном, дискредитовао самог себе.
Због издаје једног броја Татара, страдао је цео народ
Ово није први пут да су кримски Татари инструментализовани од стране сила које се боре против Русије. Током Другог светског рата немачка војска регрутовала је око 20.000 кримских Татара за борбу против Црвене армије и кримских партизана. Чубаров, Исламов, Џемилев и историчари који су им наклоњени, масовну колаборацију Татара правдају „словенским расизмом“, који им није дозвољавао да се прикључе партизанским одредима.
Као последица колаборације, после ослобођења Крима, дошла је Стаљинова репресија, депортација целокупне кримско-татарске популације, њих око 200.000, која је чинила око петину становника Крима, у унутрашњост СССР-а, највећим делом у Узбекистан. Тек 1989. године Врховни совјет СССР-а признао је депортацију као злочин против човечности и дозволио потомцима жртава да се врате на своја огњишта.
Свака прилика за напад на Русију је добродошла
На исти начин као што су то урадили Немци, данас украјинске власти, уз помоћ својих западних савезника, покушавају да инструментализују кримске Татаре. Бивши српски и југословенски дипломата Срећко Ђукић политичку инструментализацију кримских Татара ставља у шири контекст актуелних догађаја на глобалном плану, у којој се, како каже, не бирају средства да се заузму што боље геополитичке позиције.
„Ту се користи свака прилика, па и питање кримских Татара, које нарочито подгревају суседи Крима и Русије. Турци мисле да су они самозвани заштитници кримских Татара, а Украјина, наравно, има своје разлоге што то покушава да држи као отворено питање“, каже Ђукић.
Према његовом мишљењу, кампања о наводном кршењу људских права кримских Татара не може да дâ резултате у садашњем односу снага, без обзира на покретање тог питања у међународним форумима.
„Са припајањем Крима матици земљи, њихов статус, као и статус осталог неруског становништва, укључујући и Украјинце, регулисан је и уређен. Ту се прави ехо од једног малог броја Татара који се нису приклонили огромној већини која је била за прикључење Русији, то је потребно Кијеву и то ће се увек користити у некој прилици још неко време, док Кијев буде водио политику какву води данас“, сматра Ђукић.
Поштовање људских права на завидној је висини на Криму, каже Ђукић. У прилог његовој тврдњи иде и чињеница да су кримски Татари, од када су грађани Крима одлучили да се прикључе Русији, заступљени у свим органима власти, а имају и вицепремијера, Руслана Балбека.
„Сем Меџлиса у Кијеву, који је јако гласан и неколико људи који су експоненти одређених међународних кругова, нема никаквих проблема. Да има проблема, то би било јасно, данас је то немогуће сакрити. Овако, проблем људских права кримских Татара је проблем људи који живе ван Крима“, закључује Ђукић.
Плава трака — симбол страдања
Што се сећања на жртве Стаљинових злочина тиче, 18. мај, дан када су почеле репресалије 1944. године, проглашен је за Дан сећања на жртве Стаљиновог терора, каже Иван Мезухо из Кримског регионалног института политичких комуникација.
„Осамнаестог маја ове године цело становништво Крима полагало је цвеће у знак сећања на трагедију кримских Татара. Започета је изградња споменика на железничкој станици Сирењ, са које су тога дана 1944. године полазили возови са депортованим људима“, прича Мезухо.
Он додаје да се жртве спомињу и у џамијама и у православним храмовима, а сви Кримљани, без обзира на националност тога дана носе плаве траке, у знак солидарности са својим суграђанима, жртвама терора.
„Подсетићу вас да је председник Путин крајем априла 2014. године потписао закон о рехабилитацији кримских Татара и тиме са овог народа скинуо срамни жиг издајника и немачких окупатора. Питање је зашто се Кијев, за 23 године док је Крим био у саставу независне Украјине, није усудио да усвоји такав закон. Кијев се присетио кримских Татара и депортације тек када се Крим вратио у састав Русије“, закључује Мезухо.
Очигледно је да, осим код неколицине Татара који не живе на Криму, већ у Кијеву, незадовољства на Криму нема. Такође је очигледно да су кримски Татари одлучни да их нико више не користи као средство за постизање политичких циљева против Русије. Неуспех Чубарова, Исламова и Џемилева да их увуку у рат против Русије, најбоља је илустрација тога.
