Када је недавно немачки новинар Борис Рајтшустер, позивајући се на истраживање једне западноевропске обавештајне службе, у својој књизи „Путинов тајни рат“ објавио како шеф Кремља преко школа у којима се тренира руска борилачка техника система, контролише јединице у Немачкој и другим земљама у Западној Европи, поново се покренула прича о тој, по много чему, специфичној борилачкој вештини.
Спутњик је истраживао какав статус имају њени полазници, ко је тренира, на који начин су „активни“ њени чланови, и да ли су и српске службе безбедности заинтересоване за њихово деловање.
Није непознато да је та борилачка техника саставни део обуке елитних руских једница Спецназа, али је мање позната чињеница да је у Србији присутна већ 15 година. Тренира се у Београду, али је активно и још неколико група у Нишу, Крагујевцу и Панчеву.
Још једна измишљотина Запада
Милош Малић, оснивач и главни тренер београдског Система клуба „Храст“, званично признатог као главна сала руског система у Србији, тврди да човек не треба да буде посебан да би тренирао ту вештину, али треба да буде ментално јак и спреман да се мења.
Супротно веровањима, систему не тренирају само запослени у војсци, полицији, приватним службама обезбеђења, већ су као и у осталим борилачким спортовима присутни људи из најразноврснијих професија — програмери, медицински радници, уметници, студенти, економисти, водоинсталатери, а могу је вежбати и деца.
„Не тренирају је силеџије, криминалци, психотичне особе које би да надјачају друге и да се иживљавају. Привучени фамом о Спецназу и смртоносним техникама, они покушају да се прикључе, али веома брзо одустану. У системи се много ради на себи, а свака агресија се брзо разоткрије“, објашњава он.
Коментаришући медијске спекулације и етикетирање вежбача системе као „руских шпијуна“, Малић каже да је то још једна западна медијска сензационалнистичка епизода, која неће бити и последња.
„Неко је тамо у Немачкој решио да дигне димнy завесу и плаши публику Путином, док им на стотине хиљада муслиманских имиграната доводе у суседна дворишта. Према тој књизи и писању медија ми смо плаћени, слани на обуку у Русију, имамо руске пасоше. Ево ја користим ову прилику да протестујем што је неко украо све те паре и мој пасош“, ироничан је Малић.
Ни српске службе безбедности нису остале имуне, па се већ годинама уназад дешава да се тренинзима „спонтано“ прикључе припадници БИА, МУП-а Србије и Војно безбедносне агенције.
„Вежбају неколико месеци, виде да нисмо никаква паравојска, да нема никакве идеологије, ни политике, већ само зној и склекови. Оду, напишу свој извештај, и свако ради своје даље“, истиче Малић и додаје да му то лично не смета, већ да напротив, то само значи да неко брине, и стално прати потенцијално проблематичне групе.
„Лакше спавам када знам да је тако. Са наше стране, увек су отворена врата свим службеним лицима која би да тренирају. То је минималан допринос који можемо да дамо да нам окружење буде безбедније“, наглашава он.
Веза системе и Спецназа — прошло време
Одговарајући на питање да ли је система саставни део обуке и других елитних војних јединица у Европи, Малић каже да је врло тешко тврдити да нека војна јединица тренира само једну борилачку вештину.
Он подсећа да су за време хладног рата јединице попут Спецназа, Делта форса, САС-а и Легије странаца криле своје борбене технике, али да је данас ситуација другачија.
„Данас је све то отворено и сви све тренирају. И то је добро. Верујем да данас има јединица у Русији које више раде израелску ’крав мага‘ него систему, док неки тренирају највише џудо и кик-бокс. Цела та веза између системе и Спецназа долази из одређеног временског периода, који је прошао. Вештина, а и мајстори, су одавно прешли на цивилну страну, што је допринело додатном развоју вештине и њеном прилагођавању цивилној употреби.“
У Русији никада није био и то доживљава као велики хендикеп. Програмер је по професији, па због посла већ три године живи и ради у Ослу, али и тамо води клуб. Како каже, нема приступ никаквим поверљивим информацијама, не креће се у друштву интересантном за шпијуне, а кад не ради склекове, онда чита или је на пецању.
Без обзира на то, по пресељењу у Осло, био је мета новинских написа. Међутим, поред његове стрепње већих непријатности није имао.
„Прва репортажа о мом раду и поред моје изјаве да нисам никада био војно лице и да никада нисам био у Русији, имала је наслов ’Тренер руских специјалаца на нашем стадиону‘. Кад кажем да нисам био у рату, а да сам пре рата ишао свако лето код деде и бабе на Кордун, они напишу: ’Претходно присутан на касније ратом захваћеним просторима‘. Мене то практично разоружа“, препричава Малић своје искуство са норвешким медијима.
Заинтересованост у Европи за ту врсту борилачке вештине је, како каже, велика. Доста се тренира у Француској, Немачкој и Белгији, док се то не би могло рећи за бивше југословенске републике и њене суседе.
„Мислим да тренутно нема земље у Западној Европи где нема клубова. Тамо људи имају пара, могу да одвоје новац да путују на семинаре, да посећују тренинг кампове и да се редовно усавршавају“, закључује он.
Система — мир, а не агресија
Руски систем, односно система, како је Руси називају, иако стара вештина, добро је решење за изазове које намеће модеран начин живота. Са својим специфичностима доноси низ предности у односу на већину борилачких вештина јер, између осталог, нуди специјализоване вежбе снаге комбиноване са кретањем и дисањем различитом брзином.
Саме вежбе су дизајниране да коригују положај тела и развију велику издржљивост, а осим тога служе да се открију и уклоне негативне емоције.
У руском систему нема удараца, шутева или бацања који трајно уништавају зглобове (оног ко их изводи). Суштинска разлика у односу на остале сличне активности је методолошка — система полази из мира, а не агресије и жеље да се разори противник. Вежба се како да се ударци апсорбују, преусмеравају и избегавају, радије него да се блокирају на крут начин.
Та борбена техника тежи да научи човека низ основних идеја и принципа који ће му омогућити да импровизује и да нађе спонтана решења у борби.
Система има још уникатних пракси, попут масаже, техника релаксације, дозираних притисака унутрашњих органа (утробе), које полазници, под надзором инструктора, уче како да примене на својим партнерима и себи.
Иако је у највећој мери тренирају мушкарци, ту борилачку вештину могу тренирати и деца, по модификованом програму, али и припаднице нежнијег пола.
