„Црна Гора — мрачни савез владе, привреде и мафије“, пише Дојче веле поводом десетогодишњице самосталности Црне Горе. „Са самосталношћу је требало да стигну и економски и друштвени напредак. Испоставило се да је све кренуло сасвим другачије. Неколико породица са премијером Милом Ђукановићем на челу, који је четврт века на власти, било као шеф владе или државе, потпуно је себи потчинило ту мини-државу“, тврди овај немачки медиј.
Неће иза народа, хоће иза НАТО-а
Од 21. маја 2006. Црна Гора је независна државна, пошто је од 419.240 грађана (86,5 одсто од укупног броја бирача), који су гласали на референдуму, независност подржао 230.661 грађанин (55,5 одсто), док је за останак заједничке државе са Србијом било 185.002 (44,5 одсто).
Најзаслужнији за овакав расплет је садашњи црногорски премијер Мило Ђукановић.
Према неким изворима, Црна Гора је у годинама пред референдум о независности била држава која је после Израела добијала највише донација од Сједињених Америчких Држава.
Сам Ђукановић је од међународног удружења политичких експерата 1999. добио медаљу за значајан допринос демократским процесима у појединим деловима света, коју су до тада добили Вили Брант, Михаил Горбачов, Вацлав Хавел.
Непосредно пре овог округлог датума, прошле недеље је потписан Протокол о приступању Црне Горе у НАТО, али ће процес до пуноправног чланства потрајати и мора бити потврђен у Црној Гори.
Предворје краја
Власт, а и Запад, хтели би да избегну референдум, док је део опозиције и невладиних организација за референдум. Сам Ђукановић је после потписивања Протокола рекао да ће одлуку о референдуму донети нови парламент, али је употребио и формулацију да „никада не би без потребе организовао референдум и заклањао се иза воље грађана“.
Ова провидна политичка досетка само додатно огољује природу режима Мила Ђукановића.
Прошлу, неки кажу, претпоследњу годину његовог мандата политичку Црну Гору су обележили протести иницирани од дела опозиције окупљене у коалицију Демократски фронт, али и омасовљење тих протеста, репресија полиције и хапшење демонстраната.
Уследила је потом серија митинга, како у Подгорици тако и у градовима по Црној Гори, са захтевом за прелазном владом, која би потом расписала изборе.
Захтев за прелазном владом узрокован је неповерењем у институције у којима је Ђукановић, док он сам све време одбацује такве захтеве.
Крајем прошле године Црна Гора је добила НАТО позивницу, а Ђукановић је напао проблем и иницирао скупштинску проверу поверења. Почетком ове године троје посланика Позитивне Црне Горе обезбедило је већину, док досадашњи дугогодишњи Милов савезник Ранко Кривокапић и његова партија нису дали подршку. Први циљ ове Ђукановићеве иницијативе управо је и била намера да истера Кривокапића на чистац, односно из Владе. А прошле недеље га је истерао и са места председника парламента.
Ђукановић није прихватио прелазну владу, па Демократски фронт није ушао у реконструисану владу Црне Горе прошле недеље. Део црногорске опозиције мисли да ће изнутра моћи да контролише изборни процес, па су прихватили да уђу у (нову) владу и добију министарства финансија, унутрашњих послова и пољопривреде.
Проблем је што том владом руководи Ђукановић и што су његови људи у свим институцијама, па је готово Сизифов посао очекивати да опозиција оваквим потезом нешто промени.
Међутим, занимљиво је што је чак и на овакве уступке пристао Ђукановић. Једино логично објашњење да је на овако нешто натеран са стране, односно управо од тог НАТО-а.
Орочен до пријема у НАТО
Пристајањем на опозицију у власти формално се шаље порука демократичности и наводне правичности изборног процеса који се очекује на јесен. Такође, тиме се постиже намиривање неких земаља НАТО-а које никако нису за Ђукановића, али јесу за то да Црна Гора буде у НАТО-у. Коначно, то је и доказ да је Ђукановићев мандат орочен. И то на онолико колико траје процес приступања НАТО.
Зато је Мило натеран да направи ове (козметичке) промене, али да остане и контролише процес до краја. Заузврат је, претпостављамо, добио неке гаранције да одласком са власти неће отићи у затвор. Или једноставно, није имао избора.
Дакле, Ђукановић је од лидера, дистанцирањем од Београда и приближавањем Вашингтону, постао главаш. Међутим, сад је од главаша постао намесник јер је великим силама циљ да Црна Гора уђе у НАТО. А то не може без њега. Кад што кад уђе, мора без њега.
Званична Москва, из уста портпаролке Марије Захарове, тврди да је на делу вештачко увлачење Црне Горе у НАТО, супротно мишљењу црногорског народа. А тиме су, навела је Захарова, „заобиђени демократски принципи и процедуре којима је НАТО наводно чврсто посвећен“.
У октобру биће…
Не треба сумњати у демократски капацитет грађана Црне Горе, али досадашњи изборни процеси и црногорске узурпиране институције терају на велику сумњу. Парламентарни избори који би требало да буду организовани у октобру ове године понудиће три избора: Милов, НАТО и програм Демократског фронта.
Милов је наставак свега досадашњег. НАТО је Милов, Кривокапићев и програм појединих партија из опозиције које нису против НАТО, али јесу за референдум. Опција Демократског фронта је (већински) против НАТО-а.
Сви остали програми биће гарнирунг.
Ако не оде после ових избора, Ђукановић ће отићи после (евентуалног) пријема Црне Горе у НАТО. Такав је, наиме, посао намесника. Тек после тога се може очекивати развој демократичности у овој држави.
Уђе ли Црна Гора у НАТО, тешко да ће као Де Голова Француска моћи да се од њега дистанцира. Наиме, нити је Црна Гора Француска, нити је, на пример, Андрија Мандић Де Гол. Међутим, буде ли после октобра ипак референдумског одлучивања грађана, онда Црна Гора неће у НАТО, али ће демократија сигурно још брже у њу.
