Пре 10 година Црна Гора се на референдуму определила за независност и на тај начин се у неком смислу ослободила тог „београдског терета“ на путу у ЕУ, попут сарадње са Хагом и косовског проблема. Црна Гора би могла да уђе у ЕУ раније него Србија, а европски функционери често хвале ову земљу.
Да ли сматрате да је тај „развод“ од Србије био успешан?
— Мислим да се ради о лицемерју функционера ЕУ, зато што европске структуре са једне стране хвале Подгорицу, а са друге стране констатују да црногорски јавни дуг расте, да је њен буџет у дефициту, а привреда бележи пад. Подсетићу вас да према подацима Светске банке из 2016. године, јавни дуг износи око 66 одсто БДП-а, а 2017. ће према проценама износити 69 одсто. Дефицит буџета је око 6,5 одсто БДП-а, док је стопа раста економије око 4 одсто. То су, понављам, подаци Светске банке која изражава забринутост због раста јавног дуга. Тако да не делим оптимистично мишљење оних који сматрају да би Црна Гора могла да се учлани у ЕУ брзо и без икаквих проблема. Земље које су постале чланице ЕУ од 2004. до 2013. године имале су боље економске показатеље него Црна Гора, изузев, можда, Бугарске. И даље сматрам да су распадом Југославије, који је завршен 2006. године, изгубиле све балканске земље — и у економском и у политичком смислу. Црногорска економија 80 одсто зависи од туризма, тешко је развијати земљу која има само један економски ослонац.
Па добро, са друге стране Монако живи углавном од тога, јер је та кнежевина успела да развије елитни туризам…
— Знате, то је интересантно поређење — Црна Гора и Монако. Ако говоримо озбиљно, како би се развијао елитни туризам неопходно је изградити одговарајућу инфраструктуру и унапредити терцијарни сектор, то јест сектор услуга. Црна Гора је за сада испод тих стандарда на које су навикли Европљани. Зато црногорско руководство греши када рачуна да ће након уласка у ЕУ земљу запљуснути талас туриста из Европе. Са друге стране, губитак руских туриста би заиста био проблем за Црну Гору.
Кад смо већ код тога, Москва је 2006. године веома брзо признала резултате референдума након чега се нашла на мети критика одређених руских и српских, да тако кажем, патриота. Може се рећи да је Русија имала веома добре односе са независном Црног Гором, али 2014. године је почела украјинска криза и Црна Гора је увела санкције Русији. Са друге стране, Русија је против проширивања НАТО-а… У каквом су стању билатерални односи две земље?
— Мислим да би требало разумети разлику између црногорског народа и актуелне црногорске власти. Зашто се не расписује референдум о ступању Црне Горе у НАТО? Зато што је, према резултатима анкета, већина грађана против тога. Зашто о евроатлантској интеграцији одлучује 50 посланикa у Парламенту?
Али, како било, чак и антируска политика Подгорице не би могла да поквари руско-црногорске односе. Мислим да за обичне људе политика није толико важна као што су важне узајамне симпатије и наше историјске везе.
Друго је питање са каквим проблемима ће се суочити црногорско руководство уколико буде наставило да доноси одлуке које су супротне интересима црногорског народа. Још увек не знамо на шта је све спремна црногорска елита како би показала приврженост западним вредностима, добила кредит поверења и гаранцију да ће опстати на власти. Немам илузија поводом тога ко је заправо господин Ђукановић.
Знате, увек сам имао утисак да су Црногорци аполитичан народ, али се ово расположење драстично променило чим је црногорско руководство почело да гура своје становништво у Алијансу.
Одлука о признавању независности Косова од стране Црне Горе у октобру 2008. године била јe, може се рећи, доста неочекивана, а боље речено — „нож у леђа Србији“. Тадашњи шеф црногорске дипломатије Милан Роћен је објаснио да је независност те територије „реалност“. Са друге стране, присталице независности Црне Горе су 2006. године победиле умногоме захваљујући подршци Албанаца. Какве последице би могло да има кокетирање са албанским фактором?
— Руси, који су улагали паре у некретнине, сада напуштају Црну Гору, то је чињеница. Мислим да би у Црној Гори могло доћи до македонског сценарија, то јест до масовне куповине станова и кућа од стране Албанаца, тим пре што су некретнине појефтиниле. На тај начин се повећава присуство Албанаца у овој земљи, а то нису неки појединци који су једноставно купили куће, то је озбиљан фактор који ће убудуће још више утицати на доношење политичких одлука. Велико је питање да ли је руководство земље спремно да се договара са том растућом политичком снагом. Опет бих навео као пример Македонију… У сваком случају, Европа се неће бавити евентуалним међуетничким конфликтима у Црној Гори. Што се тиче одлуке о признавању независности Косова, прагматизам је једно, а цинизам је друго. Та одлука је била издајнички чин према својим партнерима, некадашњој југословенској браћи, а на крају крајева и према Словенима.