Обично мирна, углађена, пуна уважавања противника, аустријска председничка кампања овај пут претворила се скоро па у политички вашар до те мере да су британски медији писали о томе како кандидати један другог „вуку кроз блато“.
Друга чињеница која је изборе за претежно церемонијалну функцију председника Аустрије учинила централним политичким догађајем Европе јесте борба два кандидата који не долазе из традиционалних странака које су више од пола века владале политичким небом републике подно Алпа. За председничку столицу борили су се екстремни десничар Норберт Хофер и бивши председник зелених Александер ван дер Белен, који је изборе и добио тесном већином од тридесетак хиљада гласова.
Први утисак може да превари
У аустријским медијима могло се прочитати да су се гласачи опредељивали по томе ко је од председничких кандидата мање зло, а и сам Ван дер Белен је то користио у кампањи.
„Позивам све оне који ме не воле, а још мање воле Норберта Хофера, да гласају за мене“, била је једна од његових последњих изјава пред други круг избора.
И бирачи су се определили за њега — 72 године старог седокосог, у односу на противкандидата опуштенијег професора економије у пензији, бившег лидера зелених, уместо углађенијег, млађег (45 година старог), уредно подшишаног десничара Норберта Хофера.
Међутим, први утисак може да превари. Десетогодишње искуство на челу зелених, искалило је Ван дер Белена у способног и повремено агресивног полемичара.
„Не желим да Аустрија постане прва земља Западне Европе коју води популиста, члан пангерманског братства“, поручио је бирачима.
Такође је нагласио да није сигуран да ће канцеларско место после наредних парламентарних избора 2018. године понудити Хајнцу Кристијану Штрахеу, лидеру Слободарске партије, која тренутно води по анкетама. Због тога га је Хофер, Штрахеов страначки колега, назвао „фашистичким зеленим диктатором“.
Страствени пушач и љубитељ Паје Патка
Тај економиста рођен је у Бечу 18. јануара 1944. године, од оца руског племића и мајке Естонке, а детињство, које описује као идилично, провео је у Тиролу. Студирао је економију на Универзитету у Инзбруку, где је и докторирао 1970. године, да би две деценије касније постао декан Економског факултета Универзитета у Бечу. Обраћање у професорском маниру остало је Ван дер Беленова карактеристика. Током дебата, неколико пута је запрепастио свог противкандидата, којем се обраћао као школарцу.
Противници га оптужују да је прелетач, зато што је пре зелених био члан социјалдемократа. Под његовим десетогодишњим вођством Зелени су на изборима остваривали рекордне резултате. Странку је напустио 2008. године, пошто су зелени почели да губе гласове. У кампањи је изјављивао да сања о „Сједињеним државама Европе“ без ограда на њеним границама и заговорник је права мањинских група. У кампањи је непрестано понављао да ће му један од приоритета бити интеграција око 90.000 новопристиглих миграната.
Искрени је подржавалац геј бракова, разведен је и отац двоје деце. Приватно, признаје да има две слабости — стрипове о Паји Патку и цигарете.
„Престао сам једном на четири месеца. Али зашто да мучим себе у овим годинама“, рекао је о својој љубави према дувану.
Од промена нема ништа
Док се његов противкандидат Норберт Хофер у кампањи бавио и спољнополитичким темама, изјављујући да и Република Српска има права на независност, Ван дер Белен то није чинио, тако да се не може са сигурношћу судити о његовој спољнополитичкој оријентацији.
Она се највероватније неће мењати у односу на тренутну аустријску политику, осим ако не успе да убеди Владу своје земље да промени политику према мигрантима. Штура изјава коју је дао, да ће наставити да подржава „регион Западног Балкана на путу ка ЕУ“, такође може бити индикатор да Ван дер Белен неће мењати ни аустријску оријентацију према државама бивше СФРЈ. Томе у прилог иде и чињеница да је Урлике Луначек, известилац Европског парламента за Косово и ватрена заговарачица косовске независности, његова бивша партијска другарица.
Дубока располућеност аустријског друштва огледа се у неубедљивости Ван дер Беленове победе. Победивши тесном већином, њега су подржали они који, заправо, не желе радикалне промене. Друга половина грађана, по броју готово изједначена са победницима, разочарана Европском унијом, неуспесима Владе у изналажењу решења за економске проблеме и уплашена доласком великог броја миграната, тражила је алтернативу постојећем систему.
Иако је и Ван дер Белен до скоро припадао партији која није убрајана у традиционалне, примери других земаља на које се можемо позвати говоре да се ни он неће залагати за промене у аустријском друштву и политичком систему. Када је постао министар иностраних послова Немачке, Јошка Фишер био је лидер немачких зелених, важио је за проминентног мировног активисту, међутим ни прстом није мрднуо када је НАТО бомбардовао Југославију. И то није једини пример. Тако да званичници у Бриселу могу, са олакшањем, да одахну — у Аустрији се ништа неће променити.
