„Дошли смо да размислимо о ужасној сили која је ослобођена у не тако далекој прошлости. Дошли смо да жалимо за мртвима“, рекао је Барак Обама у Хирошими, пошто је положио венац на месту где је Америка, чији је председник, бацила атомску бомбу 1945. и тако побила 145.000 људи.
Сједињене Државе су два дана после напада у Хирошими бациле атомску бомбу и на Нагасаки, и побиле још 74.000 људи.
Колико гестова треба за аванс
Посета одлазећег америчког председника планирана је знатно раније, а уприличена је на крају дводневног самита Г7 у Јапану.
Обама је први амерички председник који је направио овакав гест, па се чини да жели да мандат заврши оправдавајући Нобелову награду за мир коју је добио на почетку владавине, дакле авансно.
Приликом посете месту напада у Хирошими Обама је нагласио како не би требало понављати грешке из прошлости и истакао да би требало децу учити да је сваки живот битан и „да смо ми део једне људске породице, то је прича коју морамо да причамо и зато смо дошли у Хирошиму“.
И ова порука је гест вредан подршке. Међутим, иако жал делује искренo, иако почаст мртвима делује искрено, речи извињења није било.
У најавама догађаја стајало је да ће амерички председник направити историјску посету Хирошими „како би истакао своју континуирану приврженост промовисању мира и безбедности у свету без нуклеарног оружја“. Но, на питање да ли планира да се извини током посете Хирошими, Обама је рекао: „Не, зато што мислим да је важно схватити да лидери усред ратова доносе различите одлуке“.
Дакле, нобеловац Обама је против нуклеарног наоружања, против грешки из прошлости, али једну од највећих грешака свог претходника Харија Трумана сматра оправданом у том тренутку.
„Задатак је историчара да постављају питања и истражују их, али ја, као неко ко обавља ову функцију последњих седам и по година, знам да сваки државник доноси веома тешке одлуке, посебно за време рата“, појаснио је садашњи амерички председник.
Бабе, жабе, терористи и лицемерје
Чињеницу да Америка жели да буде и риба и девојка, и миротворац и полицајац, и онај ко смишља правила за друге и изузетке за себе, потврђује и Обамина изјава из Токија у којој тврди да одласком у Хирошиму показује да сви морају да буду будни. „Северна Кореја се опрема нуклеарним оружјем којег би многе терористичке организације волеле да се дочепају. Морамо да смањимо опасност од нуклеарног рата“, нагласио је том приликом Обама.
Ерго, начелно говорити о проблему Северне Кореје и још већем проблему нуклеарног арсенала Северне Кореје јесте обавеза свих, а поготову је то обавеза великих суперсила. Међутим, говорити о нуклеарном арсеналу Северне Кореје у контексту приче о Хирошими није ништа друго до невешто спајање баба и жаба. Говорити о терористима који могу тај арсенал да отму од Северне Кореје јесте одокативна претпоставка, а ако пак жели рећи да Северна Кореја може продати терористима нуклеарне главе, то недвосмислено имплицира да ова држава сарађује или може сарађивати са терористима.
Северна Кореја јесте извор многих контроверзи — које и сама додатно храни — али до сад нисмо чули ниједну вест или чињеницу која Ал Каиду или ДАЕШ повезује са овом неконвенционалном земљом. Дакако, нажалост, превише пута смо чули и исто толико доказа је изнето, чак и од озбиљних извора, о повезаности Америке са овим терористичким организацијама.
Знамо да империје не признају грешке. Барем их формално не признају.
Но, кад већ чини гестове попут овог у Хирошими, Америка може да поведе рачуна о формулацијама. Или је, с друге стране, о формулацијама вођено превише рачуна — па су баш онакве какве треба да буду и какве су (из)речене.
Дакле, чаша може бити и допола празна и допола пуна. И оправдали смо Нобела и нисмо признали грешку. И нећемо нуклеарно оружје и нисмо критиковали претходнике.
Међутим, кад атомска бомба падне, она је пала и нема никаквог другог тумачења. То је смрт. То је превише смрти.
Све после тога су само венци, фотографије тешко опечених жртава и статуе — као у музеју меморијалног центра у Хирошими — које приказују како се жртвама месо топи на рукама и ногама од последица бачене атомске бомбе.
Стварно, свету не треба нуклеарно оружје. Не треба никад више да буде бачена нуклеарна бомба. Но, предводник у свему треба да буде онај ко је те бомбе први и једини бацио. Предуслов за предвођење је мањак лицемерја и вишак истине.
