Пишем кад морам и оно што морам. Не можете стално бити песник, али кад дођете до тога да нешто пишете, ви сте нека врста бога, каже песник Мирослав Максимовић.
Од када се пре четири деценије појавио са награђиваном збирком „Спавач под упијачем“, Максимовић остаје у самом врху српског песништва. Један од најнаграђиванијих аутора, недавно је завршио књигу „Бол“, потресно поетско сведочанство о страдању његове породице у унској јами 1941. године. За стихове који су се у њој нашли могло би се рећи да буквално секу: у насловима песама су нож, секира, нога, рука, глава, у њих је „ухваћен“ одсјај ножа на месечини и лелујање танког девојачког струка…
Појава овакве књиге занимљива је не само отуда што су овакве теме давно престале да буду инспирација савременим ствараоцима, већ и отуда што се ни њен аутор њима никад раније није бавио. Како се, онда, догодило да догађај из живота песникове мајке, после седам деценија, пробије пут и оживи у Максимовићевом тек довршеном потресном сонетном венцу?
— Та књига и све што је у њој очигледно је у мени постојала веома дуго, могуће и откако знам за себе. Можда никад не би ни изашла из мене, али догодило се, отворило се у мени, и написана је. Књига „Бол“ није прави сонетни венац, иако има 14 сонета. У њој се налази и текст који је написан пре песама, али сам га намерно оставио за крај књиге, са идејом да се песме читају као да текст не постоји. Као што је Андрић рекао да уметност настаје кад чињенице почињу да лебде…
Да сте историчар, Ви бисте се задржали на тексту и испричали потресну причу о злочину почињеном над Србима 1941. у унској јами у коме је страдала и породица ваше мајке. Ви сте, међутим, одлучили да то песнички транспонујете у стихове. Како се то ради, а да се избегну патетика и лична осећања?
— Нисам ја одлучио да то урадим него је то одлучило да буде урађено, а ја сам само био извођач радова. Рекох да је то у мени стајало, а да ја нисам ни знао да стоји. Уводни сонет је написан крајем осамдесетих. Тада нисам знао да је сонет о свињокољу у Бачкој у ствари сонет о овоме што је тема књиге. Завршни је написан после смрти моје мајке, и такође сам мислио да је тиме та ствар завршена. И када се стицајем околности догодило да прошле године пронађем ту јаму и да одем тамо — морао сам да се ослободим тога што све време стоји у мени. Тих 12 сонета написао сам за 12 дана. То што је избегнута патетика делимично је инстинкт, а делимично моја одлука. Писати о таквим темама патетично или узбуђено увек је контрапродуктивно. Најбоље је урадити то на миран начин.
Прва збирка „Спавач под упијачем“ доводи нас до збирке „Бол“. Да ли се спавач само пробудио?
— Из свог искуства, а мислим да се то односи готово на све писце, ви сте у ствари увек исти, али се стално мењате. Онај који је исти на буквалан, баналан начин — осуши се. Зато и „Бол“ има везе са „Спавачем“. Све је исто, само треба пронаћи кључ…
Како коментаришете то да оваква тема, од Ивана Горана Ковачића наовамо, готово да није третирана у савременом песништву?
— Не знам зашто је то тако и могуће да су други разлози пресудили. Ја сам испричао моју породичну причу, али таква прича нужно постаје и општа, историјска, кад је испричате. Верујем да у све опште теме човек може да уђе само изнутра, из свог — у мом случају породичног искуства. Вероватно да сад није тренутак за овакве теме и не знам да ли оне некога интересују, али ја сам морао да напишем ову књигу.
Један Ваш пријатељ је после читања казао да сте заправо овом књигом подигли споменик мајци.
— Нисам ушао у ову причу да бих одужио дуг према породици, али брзо сам увидео и сам да то јесте одуживање дуга. Цела грана моје породице по мајчиној линији не постоји од те 1941. Шесторо браће, сестре, родитељи, стричеви — све је нестало. Овом књигом их на неки начин враћам у живот. Они ће сад живети у овоме…
