Култни комад „Мрешћење шарана“ по тексту Александра Поповића премијерно је изведен 17. маја на Великој сцени Атељеа 212, и одмах је побројао врло позитивне критике. Млади редитељ Милан Нешковић је у интервјуу за „Орбиту културе“ открио детаље везане за његову најновију поставку овог дела.
Ваша представа је комбинација оригиналне верзије текста и чувене адаптације редитеља Дејана Мијача, којом је 1984. године отворен Звездара театар. Колико је комад измештен и у којим сегментима, у односу на ту прву верзију?
— Комад је доста измештен, будући да је и сам Дејан Мијач, кога смо имали част да угостимо на последњој генералној проби пред сам излазак пред публику, био баш изненађен и рекао је да га је највише интересовало како ће та представа да кореспондира са данашњим временом, будући да су је они играли 1984. године, тек четири године након Титове смрти, и буквално сви пунолетни грађани државе су се сећали Резолуције Информбироа и Голог отока, тако да су они били у могућности да праве тај пучки реалистички театар са петокракама, са столом, са дневном собом и вратима од спаваће собе. Ми данас нисмо у тој могућности зато што публика једноставно више нема појма. Ја сам рођен годину дана после те изведбе, тако да немам право да будем ни југоносталгичар, нити да се бавим Голим отоком и Резолуцијом Информбироа. Али оно чиме могу да се бавим — могу да се бавим тим одабиром и човеком који константно мора да бира између два зла и ми док смо радили ову представу ова цела ујдурма око пре и постизборног процеса нам је само ишла у прилог и била нам извор асоцијација и непресушни извор маште током сваког дана су нам биле новине и вести за овакву врсту комада, зато што ми увек у суштини у нашој држави бирамо између два зла и нико никада није гласао за нешто што је добро него сви гласамо против нечега.
Ово је већ трећа представа коју радите по текстовима Александра Поповића. Шта Вас толико спаја са нашим великим писцем, и колико су његове теме актуелне и данас, после 30 година?
— Мислим да је то што нас спаја дефинитивно језик. Ми се ту налазимо, Александар — Аца и ја у језику и у препознавању менталитета људи и трагедије менталитета којима се он бавио. Ја сам дубоког уверења да Александар није писао комедије, он је писао буквално трагедије менталитета. Ја сам одрастао са тим људима, ја знам тај језик, то је језик којим је говорила моја бака, али то је језик којим говорим и ја данас што значи да се само тренутно опсег Аце Поповића креће од моје баке до мене данас, а вероватно ће бити и до мојих унука, зато што нас Аца константно подсећа да се историја нама стално понавља, а он је писао само да нам се то не догађа и зато ће, нажалост, и моји унуци јако добро разумети Александра Поповића.
Прво сценско читање „Шарана“ у режији Драгана Јаковљевића изазвало је бурне полемике и расправе у друштвено-политичким организацијама тога времена. Представа је скинута са репертоара Народног позоришта у Пироту. Да ли сте се и Ви дотакли тема које би за ово време могле да буду осетљиве?
— Јесмо. Мада ја мислим да је та представа из 1984. године била забрањена апсолутно бесмислено. Е, сад, да се ја ту нешто трпам око тога шта је смислено забрањивати, шта је бесмислено… То је било забрањено на нивоу града Пирота. Комунистичка партија града Пирота, како се већ звао тај одсек у месној заједници, они су забранили то у Пироту, а Централни комитет савеза комуниста, како се то већ звало у то време, немам појма, они то уопште нису забранили. Значи, није био никакав проблем да се то игра у Београду шест месеци касније, и то са врхунским глумцима и једним од највећих редитеља кога смо икада имали. Ми смо се дотакли тих тема кроз иконографију савремених врста протеста који нам се догађају тренутно. Ми смо преплавили сцену јако релевантним мотивом који нас окружује у последње време и којим се разбацујемо нашироко по сцени, а то је тоалет папир као лајт мотив читавог комада, и стварно иде из комада, не из дневнополитичке ситуације, будући да је последња реплика у комаду „Мрешћење шарана“ коју изговори Борко Грацин: „Усро сам се“.
Велики глумац Светозар Цветковић тумачи главну улогу у „Мрешћењу шарана“. Он је Ацу Поповића лично познавао, и често истиче како је присуствовао премијерном извођењу овог комада ′84 године. Да ли Вам је то било корисно током рада?
— Наравно. Имати Светозара Цветковића у екипи, то је пре свега корисно. Од свих глумаца са којима сам ја до сада имао прилике да радим, Светозар Цветковић је убедљиво највећи професионалац и човек највише сагледава ширу слику целокупне представе, што је, морам рећи, јако ретко за глумца. Што заправо и није глумчева улога, то јесте улога редитеља. Али Светозар Цветковић јесте нека врста медијатора сваке екипе, најсмиренија особа, највећи професионалац, поред тога што је врхунски глумац. И мислим да нам је буквално та његова енергија која доноси тај неки мир и помогла да завршимо, да направимо заправо представу „Мрешћење шарана“ будући да смо имали јако много проблема. Јако је битно имати у екипи такве људе негде тамо иза кулиса када се свашта догађа и када је позоришни процес један јако крхак процес који може да пукне сваког тренутка.
