О њиховој судбини и о томе да ли ће их држава заиста пустити низ воду или ће их и даље тихо помагати, разговарали смо са директором Центра за европске интеграције и јавну управу професором Михајлом Црнобрњом и сарадником Института економских наука професором Божом Драшковићем.
Да ли су стратешка предузећа заправо била на дугогодишњој инфузији?
Професор др Михајло Црнобрња: Та предузећа су преживела захваљујући чињеници да нису морала да плаћају дугове, да су имали право на одложена плаћања, да су донедавно имала субвенције.
Сада су субвенције укинуте, али ја верујем да ће се нека врста инфузије наставити и даље. Механизам којим је законски предвиђено да они немају репове него да могу да послују.
То је по мени хибридно решење, али бићу у стању да то озбиљно прокоментаришем тек након шест месеци од када се установи да ли то стварно функционише или је то просто једна шарена лажа која у бити камуфлира још увек тај третман са економским инвалидима, како их ја зовем, да имају неке поштапалице до даљег.
Уместо реструктурирања, унапред предвиђеним планом реорганизације предвиђено је да повериоци за 11 предузећа, која држави и банкама дугују више од милијарду и по евра, буду онемогућени да наплате своја потраживања.
Професор др Божа Драшковић: Ради се о неодговорности оних који су водили економску политику уназад 15 година. Још 2000. године морало се приступити крајње озбиљно решавању проблема фирми које нису имале своју позицију на тржишту и нешто предузети.
На пример случај ФАП. Могли сте да кажете шта можете да финансирате, који је то обим, ако вам стратешки треба или одмах потражите неког партнера јер се много тога променило у индустрији камиона.
Дакле ради се о запостављању ствари и то је један кључни проблем. Ви заправо имате један феномен да се двојица држе над провалијом и да било ко кога пусти, обојица имају проблем. То је проблем повериоца, јер је држава заштитила фирме да повериоци не могу да наплате своја потраживања.
Сада повериоци имају следећи проблем — ако фирма оде у стечај они ће се наплатити нулом јер имовина не вреди ништа. Ако праве програм реорганизације онда постоји нека шанса да имају више од нуле. И зато су програми реорганизације добри.
Да ли је социјално одговорно да 20.000 запослених у „Руднику Ресавица“, „РТБ Бору“, „Петрохемији“, „Фабрици аутомобила Прибој“, „Икарбусу“, „Фабрици каблова из Јагодине“, „Трајалу“, „Јумку“ и „Политици АД“, у овом тренутку остану без посла?
Професор др Михајло Црнобрња: Слажем се да је резове требало раније предузети. Тај проблем постоји деценијама. Сада смо у ситуацији да решавамо проблем који је требало одавно решити.
Све то ме неодољиво подсећа на један виц. Ви знате да се ловачким псима мора одсећи реп. Муја из вица је то радио сантиметар по сантиметар да их мање боли. Е тако и ми. Сантиметар по сантиметар радимо да нас мање боли, уместо да је тај реп био одсечен онда када је заправо требало да буде одсечен.
Али ове фирме које сте ви набројали, ја никако у исту категорију не бих стављао „РТБ Бор“ и „АД Политика“. Ни по волумену проблема, ни по социјалним импликацијама на запосленост итд.
Треба пуну пажњу концентрисати на Бор који је некада био великан наше привреде јер је за то било услова. Садржај руде био је 2 и више одсто. А сада је испод 0,5 одсто. Не знам која технологија од тога не може да направи чудо.
Ми сада морамо да експлоатишемо јаловину и та огромна количина дуга коју Бор са собом носи не мислим да то пружа неку озбиљну перспективу.
Ценим чињеницу да треба водити рачуна о социјалном моменту, запослености итд. Исто тако треба водити рачуна о чињеници да одржавање ових запослености иде преко грбаче других запослених. И смањује плате другима. Да би могле да се исплате плате једнима, смањују се плате другима.
Опширније о тој теми можете чути у нашој емисији „Енергија Спутњика“.
