У Србији смо уредно пријављени, уредно плаћамо порезе и све дажбине, запослили смо тридесетак људи, чиме смо дали допринос смањењу незапослености.
Притом, држимо се професионалних стандарда: не објављујемо дезинформације, не спинујемо, не вређамо, не заговарамо било какву нетолеранцију, или, не дај боже, националну, расну или верску мржњу.
Такви какви смо, трн смо у оку Центру за евроатлантске студије (ЦЕАС) и његовој директорки Јелени Милић. Није ту ништа спорно. Потпуно је разумљиво да у јеку захлађења односа Русије и Запада евроатлантистичким НВО и медијима смета што неко угрожава њихов „монопол на истину“. И да се чује још нешто што није Си-Ен-Ен, Фокс њуз, АП, Вашингтон пост… Да се чује неко ко ће оголити аманпуровски упаковану тезу да су „Руси и Путин криви за све недаће на овом свету“ и да у то име не треба примећивати ни кршења људских права Руса у Украјини, Летонији, Литванији, ни раст екстремног национализма у Украјини, маршеве летонских СС ветерана… Дуг је списак „дозвољених непочинстава“, оних чије су жртве народи који су ваљда другог реда, баш као што то беше деведесетих, а што да не, и сада, са Србима.
Није спорно да нас критикују, полемишу са нама, сучељавају ставове. То и подразумева слобода говора и медија, која је и један од прокламованих стубова западне демократије. Спорно је кад почну да нам пришивају епитете и етикете с негативином конотацијом и стављају нас на некакве „стубове срама“ и „спискове за одстрел“ који се потом прослеђују западним амбасадама. Притом нас трпају у исти кош са невладиним организацијама и политичким странкама. Питамо како неко може стављати знак једнакости између медијске куће, било које, и политичких партија и невладиних организација, било којих. Замислимо само да је неко телевизију Н1 или радио Слободну Европу или Дојче веле ставио на неки списак. Па скочили би сви, од западних амбасадора до невладиног сектора и новинарских удружења.
Неко ће рећи — па и СНП „Наши“ је објавио списак „србомрзаца“. Али на то је реаговао јавни тужилац и дигла се читава халабука у медијима. Међутим, кад неко као ЦЕАС објави списак „прокремаљских структура“ — мук. И тај мук — траје ли траје.
Зашто ми то звучи познато? Вероватно зато што се ни западна новинарска удружења, али ма колико чудно звучало, ни Дуња Мијатовић, представница ОЕБС-а за слободу медија, по правилу не оглашавају на харангу на руске новинаре, не само у Украјини већ и у Литванији, Летонији, Пољској, Турској…
За српску публику, која је ипак слабије обавештена о ономе што се дешава у Украјини, морам да направим малу дигресију. У тој земљи од 2014. постоји сајт „Миротворац“ отворен на иницијативу Антона Герашченка, саветника украјинског министра унутрашњих послова. Сајт несметано објављује базу личних података људи које Кијев сматра неподобним, а који су без суда и истраге окарактерисани као „сепаратисти“ или „агенти Кремља“. Након што су на сајту били објављени лични подаци, укључујући адресу новинара Олеса Бузине и политичара Олега Калашњикова, они су убијени. Када је сајт у мају ове године објавио личне податке новинара, међу којима су се нашли и они који раде за АФП, Ал Џазиру, Монд, Би-Би-Си, Ројтерс, Форбс, међународна правна јавност је први пут негодовала, као и украјински омбудсман. Али упркос најави да ће сајт бити затворен, он је 19. маја обновио рад и већ сутрадан објавио обновљени списак новинара које су акредитовале власти самопроглашене Доњецке Народне Републике.
Да ли је ЦЕАС инспирисан украјинским искуством? Ако јесте, лоше нам се пише. И нама са његовог списка, али и друштву које има двоструке аршине и новинаре дели, као и народе с почетка текста, на оне који имају право на свој (евроатлантски) став и оне који се могу без последица жигосати.
