Да ли ће тај рат санкцијама, праћен руским контрасанкцијама за прехрамбене и пољопривредне производе из ЕУ, бити настављен у садашњем облику, или је пак могуће извесно ублажавање ЕУ санкција на чему, према писању угледног „Шпигла“, Немачка ради тихо и иза сцене?
Зашто je, како наводи тај немачки недељник, „сигурно да планови Берлина неће бити нарочито добро прихваћени са друге стране Атлантика“, у Сједињеним Америчким Државама? Постоји ли шанса да на европском континенту ипак превлада дух сарадње уместо конфронтације, или ће пак Русија у будућности заиста бити „стратешки изазов“ за Европску унију, како је ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини описује у свом стратешком документу који ће бити објављен током овог месеца?
То су у петак биле теме „Спутњик интервјуа“ са др Слободаном Јанковићем, научним сарадником Института за међународну политику, и привреду, и Бојаном Билбијом, новинаром Политике.
„У Европи је све гласније противљење продужавању санкција, што је последица акумулисаног незадовољства привреде и у Немачкој и у другим великим европским земљама, попут Француске или Италије“, наводи Слободан Јанковић.
„Још када су 2014. године увођене санкције Русији — украјинска криза послужила је као изговор за то — удружења немачких привредника јавно су саопштавала да су против тога. Што више време пролази, јасно је да су и губици све већи, а самим тим расте и незадовољство.“
„Губици због садашњег режима санкција и контрасанкција велики су и на једној и на другој страни“, каже Бојан Билбија, напомињући да је Русију нарочито погодило ускраћивање приступа западним финансијским тржиштима.
Са друге стране, међутим, руске контрасанкције, у виду забране увоза прехрамбених и пољопривредних производа из земаља Запада, „Русији су помогле да, после скоро 30 година, крене да развија сопствену пољопривреду и прехрамбену индустрију“.
Ако су већ због тог рата санкцијама обе стране на губитку, а рат је започела Европска унија увевши санкције Русији, поставља се питање постоје ли аутентични европски мотиви за инсистирање на садашњој ситуацији, који превазилазе начињену штету.
„Сигурно је да већина европских земаља нема мотиве за конфронтацију са Русијом, напротив, оне имају мотиве за сарадњу која је у обостраном интересу“, каже Бојан Билбија.
„Обим трговинске размене између земаља ЕУ и Русије опао је драстично, што значи да је реч о ситуацији у којој сви губе. Не видим да је иједна од земаља ЕУ ишта добила у овој ситуацији.“
Садашња ситуација заправо, сагласни су саговорници Спутњика, у интересу је само Сједињеним Америчким Државама.
Слободан Јанковић:
„Америка има врло конкретне интересе, са једне стране, да ослаби Русију, са друге, да ослаби Европску унију. Истовремено, САД ништа нису изгубиле јер су наставиле да послују са Русијом.“
„Једини који заиста инсистира на санкцијама, и ко од тога има опипљиву корист, јесте Вашингтон“, оцењује и Билбија, подсећајући да је потпредседник САД Џозеф Бајден и јавно признао да су Сједињене Државе морале да употребе читав арсенал мера и притисака како би убедили ЕУ да уведе санкције Русији.
Имајући то у виду, постаје јасније и зашто „Шпигл“, пишући ових дана о опрезном немачком плану постепеног ублажавања санкција Русији, наводи да ће тај план изазвати незадовољство у Вашингтону, а саговорници Спутњика указују и на противљење највернијих америчких савезника унутар Европске уније, Велике Британије, Пољске и прибалтичких држава у којима, поред блискости Вашингтону, наводи Јанковић, постоји и озбиљна русофобија као важан политички фактор.
Са таквим расположењем, можемо ли уопште да очекујемо да ће, као корак ка смиривању ситуације, ЕУ санкције Русији бити ублажене, све и ако немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер изјављује да санкције у садашњем облику неће бити лако продужене, а агенција „Ројтерс“ предвиђа да ће то бити још теже у децембру, када њихово продужавање поново буде дошло на дневни ред?
Све гласније незадовољство санкцијама међу чланицама Европске уније неће много утицати на обнову покиданих веза са Русијом, сматрају наши саговорници.
„Могуће је, макар у теорији, да ће санкције и бити донекле кориговане или ублажене, али конфронтација која је до њих довела сигурно неће. Имам утисак да су се обе стране ушанчиле дубоко, и спремају се за дужи и озбиљнији сукоб“, каже Бојан Билбија.
„Све иде ка даљој конфронтацији, и не видим да ће санкције бити укинуте у наредних годину-две дана, што се види и по томе што је Влада Русије своје контрасанкције продужила до 2017. године, што значи да ни Руси не очекују да ће се ићи ка смиривању ситуације. Ако би санкције Русији биле укинуте, то би значило да је Запад признао пораз, а ја не верујем да је то ико спреман сад да учини.“
Слободан Јанковић:
„Да би се ишта суштински променило, потребно је да дође до смене политичких елита у Европској унији. Мађарска јесте весник промена, али таква промена је потребна и у некој од старих чланица ЕУ. Француска је најближа томе, и ако би се то заиста и догодило, могли бисмо да кажемо да је Европа почела да се брани и да проналази саму себе, не дозвољавајући да поново буде подељена, по трећи пут у последњих сто година. Док се то не догоди, међутим, ситуација се неће битно променити.“
О баш таквој, невеселој перспективи односа Европске уније и Русије, коначно, сведочи и документ о глобалној стратегији Европске уније који ће овог месеца представити шефица дипломатије ЕУ Федерика Могерини, а у којем је Русија, у очигледном духу конфронтације, описана као „стратешки изазов“.
„И то нам говори да отуђеном бриселском бирократијом апсолутно владају Лондон и Вашингтон, и, док је стање такво, нема наде у побољшање односа Европске уније и Русије“, закључује Јанковић.