„Треба навести да је у нашем региону (Скандинавија и Балтик) пребацивање кривице на Кремљ уобичајена појава“, пише Чевлемарк у тексту за „Афтонбладет“.
Према мишљењу Чевлемарка, такозвана руска пропаганда сада служи као објашњење за многе догађаје у Европи. Ипак, значај „информационих кампања Кремља“ је, према његовом мишљењу, преувеличан.
Аналитичар наглашава да су „праву манипулацију јавним мњењем посредством водећих медија“ у Шведској почели још пре десет година када је један шведски лист, према његовом мишљењу, водио највећу дезинформациону кампању по налогу стране државе у историји савремене штампе.
Тада су становништво Шведске покушавали да убеде да Ирак има нуклеарно оружје. Чевлемарк сматра да су шведски медији ширили отворену лаж да би формирали јавно мњење против режима Садама Хусеина. Иницијатор те кампање, наставља аутор, био је Вашингтон.
„Кампања ’Дагенс нихетера‘ 2002. и 2003. године према свим критеријумима потпада под одредницу о пропаганди коју даје ’Стратком‘, специјални часопис Центра за стратешке комуникације НАТО-а у Риги“, констатује аутор.
’Стратком‘ је пропагандни рат који наводно води Русија одредио овако: „Он подразумева обмањивање, неодоговорност, чисту лаж и стварање алтернативне стварности“.
Чевлемарк пише да савремене информационе кампање Русије називају „хибридним ратом“, иако тај термин томе нимало не одговара.
„Најдубљу аналитичку истрагу у вези са том темом недавно је спровео Хелсиншки универзитет уз учешће низа признатих експерата. Закључак који је изведен после прве фазе рада је следећи: појам ’хибридни рат‘ није примењив као аналитичко средство за процену војног потенцијала и иностраних циљева Русије. У складу са тим, тај појам не треба да се користи у процесу усвајања стратешких одлука и планирања одбране“, пише он.
Аутор признаје да сам на интернету гледа материјале телевизијског канала РТ, који је, према мишљењу западних медија, постао „главно оружје Кремља“ у информационом рату.
Чевлемарк пише да гледа РТ због тога што канал говори о ономе о чему из разних разлога ћуте Би-Би-Си и Си-Ен-Ен.
Аутор закључује да постоји мноштво начина да се добију информације које представљају алтернативу руској тачки гледишта. Због тога је оптуживање Русије за пропаганду неосновано.
