Европска Унија, замишљена као једно утопистичко место заједнице различитих народа, са слободним протоком робе, новца и свеопштег благостања, својом унисоношћу око решавања проблема у теорији и, са друге стране, краткотрајним, испоставља се провизорним решењима, води ка дефинитивном пуцању свих оних идеала и прокламованих стожера те специфичне организације, а све под сјајним велом Бетовенове „Оде радости“ и оне чувене „Сви ће људи браћа бити…“?
Ставови европских званичника, пре свега из Француске и Немачке, колико год били под утицајем политике са друге стране Атлантика показали су се већ сада као потпуни промашаји и створили будуће сигурно најнестабилније територије у Европи. Овде се пре свега мисли на Кипар, Крим и Косово и Метохију — та три „К“ ће, колико год се нама чинило да се ситуација смирила или евентуално побољшала, у најмању руку остати као неизлечиве ране на геополитичкој карти Европе.
Кипар
Као историјски прво територијално искушење тада ЕЕЗ, данас свакако није најактуелнији. Међутим, он је својевремено узбуркао односе, па се сматрало да су европски званичници нешто научили из тог историјског поглавља. Свакако не треба кипарски проблем никада отписивати и заваравати се да су Грчка или Турска у потпуности задовољне „решењем“.
Једно дубоко поларизовано друштво са две британске базе (Кипар је независност стекао од Уједињеног Краљевства 1960. године) и 30.000 турских војника у Северном делу Кипра који није признат од међународне заједнице, сматра се окупираном територијом, а Јужни Кипар са својом (грчком) војском и снагама УН, све уклопљено са зеленом линијом као административном зоном безбедности, просто чини једну идиличну и парадигматичну слику европске државе коју одржавају само вештачки мир и велике своте новца.
Као битна, пре свега војна, станица западних сила и као контролна станица близу Суецког канала и Сирије представља изузетно важну стратешку тачку. Иако је управо такав Кипар ушао у ЕУ 2004. године, оно што ЕУ сигурно себи неће дозволити је још један Кипар, тако да је јасно на који начин поглавље 35 у преговорима на релацији Брисел-Београд једино може бити затворено. Све остале изјаве домаћих политичара су у најмању руку лицемерне и неозбиљне, а и вређају интелигенцију грађана, нарочито оних који живе на КиМ (питајте их чије личне карте и документа имају).
Косово и Метохија
Да ли је ишта потребно додати овом преседану над преседанима, а све под окриљем две трећине света које су подржале овај криминални пројекат. Сад већ излизана резолуција СБ УН 1244 којом је Србији између осталог било омогућено да пошаље одређени контигент војске на границе и на историјске локалитете. Те тачке споразума се изгледа више нико ни не сећа, заправо никад је нико од наших званичника није ни поменуо (да ли из страха за своју позицију или нечег другог, нећемо сазнати).
Споразуми које упорно потписује Београд са Приштином се или након неког времена забораве (да ли се ико сећа оне фусноте у виду пахуљице која се брзо истопила) или се врши политички притисак на Србију да испуни оно што је потписала, док се од приштинских званичника очигледно ништа не очекује. Чињеница је да једна таква квазидржава апсолутно неодржива без значајних страних донација и да опстаје ради нечије користи. На власти су људи који су трговали људским органима, међу њима влада нетрпељивост, нетолеранција, бележи се највећи степен криминала и корупције, а важну улогу играју и стране амбасаде.
Питање које се поставља је колико је тако нешто одрживо на Балкану, где се границе готово у правилним турнусима мењају на 20-30 година. Такође, према речима званичника ЕУ, квазидржава Косово ће бити будућа чланица равноправна са свим осталим чланицама, и поред свих параметара које указују да би она пре могла са свим својим друштвеним, социјалним, економским проблемима да постане чланица субсахарске групације.
Питање шта ће бити када интерес одређених кругова за одржавање тог већ дубоко незадовољног друштва престане да буде толики, како ће та не мала популација наставити да живи без својих ментора. Чисто ради подсећања, у тој „колевци демократије и оличењу људске и верске толеранције“ се од доласка међународних снага након рата десио безброј неразјашњених злочина, отмица, свакодневно смо сведоци позивања на коначан обрачун и са оно мало Срба што је остало, а не заборавимо ни Мартовски погром, па покушај присвајања културно-историјске баштине Србије на КиМ у Унеску који је спречен, али рекло би се само у „првом полувремену“, затим последњи у низу ексцеса са притварањем Оливера Ивановића као чисто политичког затвореника без икакве кривично-правне основе, а све то под институцијама које се директно контролишу из Брисела.
Шта онда очекивати када у свом осамостаљивању још мало напредују? Да ли ће Срби онда бити стављени ван закона и да ли бити дозвољен јавни линч над њима? До тад ми ћемо се из Брисела враћати као победници са 5:0 (додуше можда се та Ђурићева голеада обистини једног дана и то баш на неутралном терену у Бриселу с обзиром да је тзв. Косово ушло у европску, а и у светску кућу фудбала мимо свих правила).
Крим
Све у духу овог, можда и најисполитизованијег такмичења Еуросонга које се памти, дискутабилне победе Украјине и накнадних покушаја преиспитивања исте, а све то чини само још један круцијални доказ да се играма око Украјине, Крима, односа ЕУ и САД према Русији не назире крај. Тек што су можда мало одахнули лидери ЕУ након велике економске кризе, након толико „несрећних“ околности и ситуација које се ето, дешавају, на њиховим леђима се нашао још један, можда непремостиви терет — Крим.
За Русе непотопиви носач авиона и бастион сигурности, тврђава без које Русија није цела, за Украјину вечити губитак и знак погрешне политике, Крим је за ЕУ окидач за санкције Русији. Након враћања Крима Русији, многе ствари на геополитичкој карти Европе нису више исте, нити ће бити. Русија више неће бити „роб“ европског тржишта и дозволити Европи да има тако снажан утицај на руску економију. Европској унији на све те кризе које проживљава последњих година то дође као со на рану!
Једино добро по њу је тренутно затишје ватре на истоку Украјине, додуше на стакленим ногама и које може да ескалира сваког момента. Споразум из Минска којим се то примирје и гарантује, само је још један у низу споразума ЕУ који карактерише провизорност и нестабилност и који се држи само захваљујући томе што би евентуални тотални рат између Русије и Украјине значио и коначно пуцање ЕУ, што је европским званичницима и те како јасно. Оно што Крим дефинитивно разликује од КиМ, а нарочито Кипра, јесте то што ту нема апсолутно дилеме чије је, што по његовом демографском саставу, што по историјским чињеницама. Од једнострано проглашеног КиМ разликује га и чињеница да је народ Крима референдумом одлучио да се припоји Русији, док на КиМ никаквог изјашњавања народа није било.
Ове три европске „црне рупе“, које су направиле тектонске поремећаје у основи ЕУ, доказале су дубоку подељеност чланица. Такође, урушиле су принцип неповредивости граница и доказале приступ којим се ЕУ води, а то је доследност у недоследности. Притом, та иста ЕУ се између осталог суочава и са великим економским, мигрантским, терористичким и структурално-концепцијским проблемима, па чак и потенцијалним изласком Велике Британије из ЕУ на референдуму у јуну („брегзит“) и оправдано великим страхом осталих лидера ЕУ какав би то утицај имало на већ довољно закомпликовану ситуацију.
Са свим тим проблемима који су се накупили, она је сада принуђена да их све заједно интензивно решава, што неће бити нимало лако. На њеним лидерима је да се коначно суоче са истином и одлуче да ли ће окренути нови лист и кренути да раде у интересу Уније или ће наставити да лупају главом о зид и проналазе разлоге уместо да нађу начине у избављењу из ове, може се слободно рећи, странпутице на којој се ова суи генерис транснационална политичка организација нашла.
