После достављања сагласности Хрватске за отварање Поглавља 23, најављено је да ће оно и Поглавље 24 бити отворено крајем месеца. Европски званичници кажу да ће то омогућити отварање значајног броја нових поглавља, али да то пре свега зависи од спремности Србије.
Шефица преговарачког тима са ЕУ Тања Мишчевић објашњава да наша земља мора бити јако пажљива, јер постоје отворена питања са суседним земљама, чланицама ЕУ, која се у било којој фази преговарачког процеса могу отворити.
Међутим, професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду Слободан Самарџић каже да је главна сметња заправо сама ЕУ, која тражи да Србија призна Косово. Нормализација односа Београда и Приштине је политички еуфемизам за признање на коме Унија инсистира, то је највећи захтев коме треба додати хиљаду других.
„Процес је такав да свака од 28 држава у сваком од 35 поглавља може да постави неки захтев, то је око 1.200 могућих захтева. Неке ће их поставити више, као Хрватска, а неке ниједан. То је такав пут, такав процес, само авантуриста може да се упути на такав пут, јер то је немогуће испунити. А ствар је тако и подешена да не можете да испуните све захтеве, јер није циљ да уђете, јер заправо ЕУ неће да се шири, просто вас држе на кратком ланцу, близу, а да не можете да уђете сасвим“, каже Самарџић.
Он додаје да ће сигурно и свака од суседних земаља-чланица испоставити неки захтев у погледу статуса њихових мањина у Србији: Бугарска, Румунија, Мађарска и Хрватска, која то већ чини. Хрватска ће, поред тога што ће реактивирати захтеве које је већ поставила, највише инсистирати на новој граници на Дунаву, а тек нас очекују захтеви других земаља, каже Самарџић.
„Постоје и ексклузивни захтеви Немачке, рецимо за проналазак виновника паљења њихове амбасаде. Биће и пуно захтева везаних за заштиту мањинских права, пре свега заштиту сексуалних мањина и за њихова ексклузивна права из Холандије, Белгије, земаља западне Европе. Можете да замислите тај круг, а све ће тражити, сем ових пет земаља које нису признале Косово, да се оно призна, да се потпише тај правно обавезујући споразум који заправо и стоји у преговарачком оквиру као услов“, објашњава Самарџић.
Поједини аналитичари маргинализују условљавање Србије упоређујући њен пут са европским путем Велике Британије, објашњавајући да билатерална условљавања нису новина. Међутим, Самарџић каже да је ово поређење немогуће. Србија мора да се одрекне дела своје територије, то Француска никад није тражила од Британије, наводи он.
„Де Гол је знао да ће Британија да поставља своје посебне захтеве ако буде чланица ЕЕЗ и зато није хтела да је прихвати. Био је у праву. Кад је Британија ушла 1973. године. одмах је поставила питање колико ће јој се вратити из буџета ЕУ у односу на оно што је дала. После је тражила друга посебна права. То је био интерни проблем који се како-тако решавао, али није било ексклузивних политичких захтева. Нико није тражио од Британије да се одрекне Северне Ирске да би северни Ирци имали своја права на независност и самосталност“, истиче Самарџић.
Он додаје да ће преговори трајати годинама, ако не и деценијама. Уверен је да ће Немачка највише инсистирати на промени свести, што назива неком врстом колективне лоботомије која подразумева нове уџбенике за изучавање нашег идентитета.
„По свој прилици морате да измените крвну слику нације да бисте испунили све те захтеве и да се сви окористе о Србију, а онда када будемо имали спремљене услове, онда нећемо бити ни Србија ни Срби, већ ћемо бити нека конструкција, врло ексклузивна за постмодерно време“, закључује Самарџић.
