Да је референдум прошао, сваки пунолетни грађанин Швајцарске и странци који у тој земљи имају пребивалиште дуже од пет година имали би безусловни месечни приход од 2.500 швајцарских франака.
Швајцарци су, међутим, одлучили другачије — нема бесплатног ручка, рекли би либерали. Иницијаторима идеје о Универзалном основном приходу (УОП) није ни била намера да убеде Швајцарце да свој тешко зарађени новац деле са лењим суграђанима, намера им није била ни да победе на референдуму. Основна идеја била је покренути дебату о овом питању.
О томе говори и Зоран Стојиљковић, професор на београдском Факултету политичких наука. Људи постају свеснији чињенице колико је тешко обезбедити пензију кроз радни стаж и колико има неплаћених занимања, попут домаћица, рада у пољопривреди или ниских пољопривредних и самозапошљавајућих пензија које, према његовим речима, оправдавају кампању о УОП.
„Не ради се о стимулисању нерада, нити то може да буде случај, јер су базични дохоци нижи него што су просечни дохоци у одговарајућим земљама и утврђују се на основу онога што је некакав расположив доходак. Просто треба стартовати са том идејом и даље је образлагати“, каже Стојиљковић.
Када се увиди да све више има нестандардних послова и да су људи принуђени да послодавцима буду на располагању 24 сата дневно, седам дана у недељи, показаће се да УОП штити достојанство људи, а не нешто што је раскошна награда за нераднике, убеђен је Стојиљковић.
Покретањем иницијативе за референдум о УОП, покренута је широка расправа о овом питању, не само у Швајцарској, већ широм света. Нобеловац и професор економије на Универзитету Принстон Ангус Дитон и суоснивач „Фејсбука“ Крис Хјуз нашли су се међу подржаваоцима УОП.
Централно питање, како су га иницијатори референдума поставили, тиче се опстанка средње класе, чији су приходи свуда у свету угрожени. Како разлика у приходима постаје све екстремнија, све мање људи поседује куповну моћ потребну да се бројне компаније и одрже на површини.
УОП би омогућио, сматрају Дитон и Хјуз, али и многи други који подржавају увођење УОП, да се тако бори против сиромаштва и осигурава јака средња класа која на тај начин добија подстицај за потрошњу.
Аутоматизација је један од узрока губитка посла на Западу. Зато су подржаваоци УОП организовали „демонстрације робота“ — дефиловали су улицама Цириха обучени у картонске роботе желећи да подсете да све веће коришћење технологије у индустрији, малопродаји и финансијама чини људе сувишним и замењује их машинама којима нису потребни приходи да би преживели.
„Роботи кажу: не желимо да вам отмемо послове и да вас натерамо да патите. Желимо да вас ослободимо, зато желимо УОП за људе“, рекао је један од учесника дефилеа.
Трансфер од индустријског ка постиндустријском друштву услуга ослобађа вишкове рада, каже професор Стојиљковић. Идеја је била да се то искористи за смањивање радног времена, богатији социјални живот, активизам и културну и политичку партиципацију. Међутим, одговор послодаваца био је смањење надница и флексибилизација радних односа.
„То јесте нека врста изазова, али он је могао да искористи на онај начин који је био доминантан у државама и друштвима благостања пре 30-40 година“, каже Стојиљковић.
Идеја о УОП није нова и није производ 21. века. О њој још говори Томас Мор у свом делу „Утопија“ из 1516. Данас је левица реафирмише. Доминантан образац рационализације и штедње није омогућио Европи да изађе из кризе, каже Стојиљковић. Логика „штеди и рационализуј“ тешко може довести до раста, објашњава он, а УОП може бити пример за одрживу потрошњу која не иде против инвестирања и која може да обезбеди балансирани развој.
УОП, према његовим речима представља сет идеја који треба да избегне климу у којој сви имају плазма-телевизоре, али су једнако неутицајни, као и плебс у Римском царству.
