Критиковали сте овдашње политичаре да се мешају у верска питања, назвали их сте махараџама, а сада сте, у неку руку, у прилици да будете политичар. Како сте разумели позив Владе да будете амбасадор у Саудијској Арабији?
— То је површно гледање. У јавном животу нису само политичари, ту су и разни стручњаци. Суштински гледано, политичар је свако ко се уљудно понаша, јер је политика од „ту би полајт“. Политика је и друговање, удруживање, повезивање. Ја идем у земљу у којој су муслимани, и врло је смислено да тамо иде муслиман, неко ко је обављао дужност хоџе, имама, муфтије. Када будем отишао, нећу више бити муфтија, биће то неко други, али ја нећу престати да будем онај који позива ка богу. Чак и у сваком најобичнијем разговору, јер кад пијете воду, ви се напајате, а кад пијете кока-колу, било шта од наших изума, ви се не напајате. Кад попијете воду, видите да више нисте жедни. Бићу повезан са богом и као амбасадор. Амбасадор значи представник, ја сам увек када сам ишао тамо представљао бога, а то није на некорист Србији, већ на њену корист. Увек на корист Србије.
У Саудијској Арабији, са којом наша земља није имала интензиван контакт. Шта се од Вас очекује, да ли можемо очекивати економску сарадњу, можда помоћ те изузетно богате земље?
— Један од принчева, син краља Саудијске Арабије, недавно је био овде, име му је Султан, то иначе значи моћ, па бих га превео као „омоћени“ или „опуномоћени“. Домаћин му је био министар Расим Љајић. Ту заиста постоји добра воља, лично његова, да се неке ствари покрену, посебно у домену туризма. Туризам би требало да буде прва вест о нама тамо. То је добра вест и за муслимане овде. Према Каби у Меки се окрећу сви муслимани, па и муслимани Србије, и тамо одлазимо на ходочашће, на хаџ, тако да и наша заједница може да очекује корист од ове сарадње.
Има и оних који сматрају да је на делу својеврсна арабизација Србије. Уједињени Арапски Емирати ће уложити новац у Београду, већ су уложили значајна средства у Нови Пазар. Међутим, затражено је да школа која је већ добила име по Светом Сави носи име некога из Емирата. Шта мислите о том изненађењу које отвара бројна питања?
— Код богољуба ништа не може да се зове било којим, сем божјим именом. Уче нас да Марс зове Марсом, а можда Марс треба да се зове Богојево. Верујем да Сава нити би себе светио, јер је то божији посао, то не ради жири људи, нити би по себи назвао школу, јер то није ни Исус, његов и мој учитељ, радио. Он нас је учио скромности и да се једино бог слави. Ако је било и трунке доброчинитељског погона у томе, ми смо то упрљали, као када многе џамије добијају имена оних који су у њих уложили нешто пара, што им је бог омогућио. Десио се заборав. Ни Мухамед, ни Исус, ни Сава, ни мој отац Хамдија, на трагу богољубља ништа по себи назвали не би, ту има и она песма, „по мени се ништа неће звати“, само бог толико вреди. То треба да знају и ови Арапи и овдашњи Срби и тамошњи Бошњаци.
Шта мислите о коалицији за борбу против ДАЕШ-а коју је формирала Саудијска Арабија, колико она може да буде ефикасна, посебно ако у њој нема Ирана?
— То је само привидно коалиција Саудијске Арабије. Тамо су два блока који воде рат, а имамо и два блока међу муслиманима. У једном су Русија, Иран и сиријски режим, а у другом су тај, назовимо га опозиционим покретом у односу на Асада, остале арапске земље, првенствено земље Залива и САД. Тако да, иста мета, исто одстојање. Да ли ће доћи до неког зближавања та два блока… Да сам становник Сирије, увек би се питао кад ће ово да се заврши, јер је мир најпречи, најбитнији, да нам се деца образују, да нам деца нормално живе. Сиријци су сада обесправљени и не бих ту проглашавао никога мање кривим или кривљим. Да нема било које од тих страна, тамо би био какав-такав мир. Може ли се ико повући? Ко се повуче из расправљања, ближи је богу. Тако гледамо ми богољуби, а када смо расправљачи, онда нисмо исправљачи који се управљамо ка самоме богу.
Недавно је у званичној посети Србији боравио премијер Турске Ахмет Давутоглу, који је од председника Николића и затражио да руским званичницима пренесе жељу Турске за поновним успостављањем односа са Русијом. Шта мислите о том захтеву?
— Дан пре тога сам му рекао да смо ми као муслимани, као богољуби заинтересовани да будемо у миру и добрим односима са свим хришћанима, а изузетно са источним. И зато нам је врло драго што су односи претежно муслиманске Турске са претежно хришћанском Србијом, у којој ми живимо као муслимани, све бољи и бољи. Врло нам је битно да односи између Турске и Русије буду што бољи. Треба учинити све да се бог не изда, да се тај однос измири. Ми смо за то заинтересовани, то сам казао Давутоглуу, а ово што је он сутрадан рекао Николићу, иде ка нашим жељама. Значи да смо почели да крчимо тунел. Дуга важна ствар коју не смеју да забораве ни једни ни други, у Русији живи 20 милиона муслимана, то не смеју да забораве ни хришћани, а посебно муслимани, где год да живе. Оно што је Путин рекао, да са 20 милиона муслимана он може да буде, не посматрач у Организацији исламске конференције, већ члан, у праву је. У питању је 20 милиона људи, неке земље имају по четири-пет, ово је шест пута више. То што је Путин рекао је истина и на том трагу треба остати.
Поделили сте недавно на друштвеним мрежама снимак РТ на коме су из ваздуха снимљени верници који иду на прву службе у једну од највећих џамија на свету. Шта сте хтели да поручите том величанственом сликом?
— Руси Србима могу да буду узор у свему, па и у томе. Тим пре што су заједно прошли искушење атеизма. Морамо да се трудимо да речи комунизам, социјализам, очистимо од атеизма, јер је ђавоља работа да капитализму припишемо теизам, а комунизму атеизам. Исус и Мухамед нису били капиталисти него комунисти, социјалисти, волели су и радили за једнакост међу људима у сваком погледу. Историјска је чињеница да смо заједно прошли, и они тамо у СССР-у и ми овде у Југославији, кроз тај атеизам.
Дуга чињеница је да су обе земље посвећене источном хришћанству, и у том погледу ти односи, тај живот који имају муслимани по свим градовима у Русији, треба да буде пример нама који живимо овде у Србији. Да овде заживимо заједно и да не дамо једни на друге. Сећам се примера из Босне, затуреног у историјским књигама, кад су окупатори, Немци кренули на Србе у Добоју, муфтија Курт је извео муслимане из џамије, поређао их на пут да тенкови не могу да прођу. Успео је, подигнут му је спомен у Саборној цркви у Сарајеву.
Заједница муслимана Србије много је учинила за мигранте који су прошли кроз нашу земљу. Говорите њихов језик, шта су Вам рекли, да ли сви беже или има и планског расељавања Блиског истока?
— У току је расељавање тог простора. Укључени у ту помоћ, сазнавали смо неке ствари које можда није требало да сазнамо, јер све што сазнамо постаје обавезујуће. Постоји план, и он је на делу, то је можда Велики Израел, све што може да буде у контексту нечега што је библијско, али је врло лоше схваћено. Није у питању национална прича, већ питање има ли бога. Бога има, али је у тим срцима завладало родољубље, клерикализам, исламизам као верољубље, то су болести којима смо сви опхрвани.
Да ли мислите да је Турска сама одлучила да обори руски авион изнад Сирије?
— Мислим да није. Турска је чланица НАТО-а. Не знам одакле стижу та наређења. Ствари су логичне, ствари ће се мењати када се било ко са обе стране први сети бога.
