„Не убијају Срби своје владаре“, каже у разговору за Спутњик историчар Чедомир Антић, и тиме оповргава једну од најустаљенијих теза, која се вековима протеже кроз српско јавно мњење — а тако је и данас, на дан кад се навршава 148 година од убиства кнеза Михаила Обреновића.
Културни образац елита и народа
„Ни кнеза Михаила, ни краља Александра, ни краља Александра Првог није убио српски народ, већ група људи која је била организована с намером да убије владара. Кнеза Михаила је убила група криминалаца; краља Александра су убили официри — али нису били одлучни да га убију, то се догодило касније; а Александра Првог убили су Хрвати“, прецизира Антић.
Од 86 председника владе у 114 влада, колико их је имала Србија, појашњава даље Антић, убијена су укупно два премијера — Цинцар Марковић и Зоран Ђинђић.
„Па и њих није убио народ — нису се десиле велике демонстрације, па затим линч, како се то већ дешавало у историји. Више је америчких председника убијено, него српских владара“, јасно наглашава Антић.
Српски владари убијани су из разлога из којих су убијани и други владари у свету, додаје саговорник Спутњика. „У српском друштву на једној страни имате елиту која сматра да је недопустиво да владар буде убијен, а на другој део обичног света који увек подржава власт и који у исто време сматра да је то такође недопустиво“", каже Антић.
„Реч је културном обрасцу елита и дела народа — просвећени хоће да Србија буде оно што није, а то је веома развијена, веома демократска земља — и да у исто време они остану елита заувек! На другој страни, необразован свет Србију данас види као монархију — зато свака промена власти иде преко промене председника Републике“, појашњава Антић своју тезу.
Како би пластичније појаснио суштину проблема, наш саговорник као пример наводи драму Лоле Ђукића, у којој извесни старац прича како је било кад је он ишао у војску, па каже: „Јако, јако тешко. Био сам регрут, а тек сам се био оженио. И лежимо тако, почну звона, а моја жена каже: ’ Црни Радисаве, ово или је рат, или су опет убили краља!“‘.
„Дакле, краља су убили само једном, али је то за обичан народ било веома неразумљиво и јако трауматично“, тврди Антић. У Србији су, додаје он, неки догађаји закаснели у појединим периодима развоја.
Устаљени архетип
У средњевековној Србији је, подсећа Чедомир Антић, владара заправо могао убије само неко из породице. Никада то нису били ни атентатори, ни становништво — сматрало се да би тако убили припадника „светородне лозе“. Први атентат, и први пут да је неко отишао у иностранство да купи пиштољ како би неког убио, десио се 1868. године, када је убијен Михаило Обреновић. Самим тим, каже Антић, Србија није ни боља ни гора од других држава.
„У Бугарској су убијани председници влада. Византија је, рецимо, сматрала да је цар заступник Христа на земљи, па је опет од 84 цара, 29 њих убијено! У Француској никада није убијен краљ — све до 1789. године — зато што се веровало да је краљ миропомазањем и ступањем на престо постао Божији заступник“, појашњава Антић.
„Кад је кнез Михаило убијен, реформе нису заустављене. Напротив, чак су убрзане! Тад се догодила једна од највећих револуција у историји српске државе. Једно намесништво, које на то није имало право, променило је Устав и учинило Србију парламентарном државом“, тврди Антић.
Наш саговорник посебно подвлачи да, као савремени човек, никако не може да оправда атентат, али да оваквим ставом жели да покаже да убиства нису била чињена како би биле заустављене реформе.
„Узрок убиства није у народу“, тврди Антић, „већ је разлог објашњења за то да је народ убио своје владаре — у народу. Чак је, како би били оправдани неки догађаји, измишљено и да су убијени цар Душан и цар Урош“.
У питању је устаљени архетип — да је био једном неки добар краљ, добар цар, добар владар, кога су убили, па је онда све упропаштено.
„Кад је тријумфовала српска критичка историографија, доказано је да није тачно оно што је народ у својим песмама опевао — да су Мрњавчавићи убили цара Уроша како би преузели власт“, категоричан је Антић.
„И народ и елите су увек покушавали да рационализују пропаст. Да су, ономад, рекли да је Турска непобедива, онда не би имало смисла борити се протв њих — а овако је испало да су се владари поделили. На исти начин, део српске елите данас сматра да су Срби ’културно дефектан народ‘, и да ’не могу да се модернизују‘“, закључује Чедомир Антић у разговору за Спутњик.
